Овде се између осталог може видети, како Св. Владика Николај доприноси обнови оштећеног нарцизма. Нарцизам је ЗДРАВ састојак наше личности. То је онај део личности који се оличава у добром осећају након испуњавања своје дужности, у осећају реченице "ја сам добар; добро сам то урадио; добро је што сам то урадио; испунио сам своју дужност", али не и у пренаглашено добром осећају, који прети да пређе у дегенерично добар осећај, јер ту вреба гордост, у значењу неумерено самопоштовање, опчињеност самим собом и сопственом величином, што је по Цркви, мајка свих греха. Свети Јустин Ћелијски

Из азбучног мисионара сазнајемо, да је некада један од анђела, био опчињен собом и својом величином толико, да није хтео да призна да је Бог већи од њега, већ је хтео да постане самосталан цар, што је за последицу имало то, да му је Бог одузео анђеоско достојанство и чин, и збацио га са светлог неба, пошто се помрачио противљењем Творцу, заједно са потчињеним му анђелима (Еф. 6. 12). Тај пали анђео је постао Сотона, непријатељ људски из зависти, јер човек може да задобије Рај, док је он због своје побуне противу Бога, прогнан из Раја у поднебесје, где и дан данас обитава у ваздуху, простору који одваја слављеничку Цркву од борбене Цркве тј. нас. Иначе, разлог зашто је Бог настанио земљу људима, а не анђелима, јесте то што анђели могу само назадовати, док људи могу и напредовати. Из азбучног мисионара сазнајемо такође, да је Царство добра, као Царство Божије, Сотони мрско, па се зато труди на рушењу Царства Божијег на земљи (Марко 4, 4-15). По речима Спаситеља, "Ђаво је - непријатељ његов": јер на том пољу, где је Господ посејао пшеницу, ђаво сеје кукољ (Мат. 13, 24-25).

Тај и такав нарцизам, здрав и нормалан, представља и језгро, позадину једног од друштвених нагона (мотива), мотива рада и самопотврђивања, тј. мотива такмичења.

Друштвени нагони су као што знамо стечени нагони, настају развојем личности у друштву и везани су за утицај који друштво врши на личност и за психолошке потребе које се могу задовољити само кроз контакт са друштвом.
Самим тим је јасно колико је поремећен систем вредности, у "посткомунистичком" периоду током власти председника Милошевића, могао да делује негативно управо на мотив рада и самопотврђивања, тј. на мотив такмичења. Дан. 1:4 – Младиће на којима нема мане, и који су лепог лица и научени свакој мудрости и вешти знању и разумни и који могу стајати у царском двору, па да их учи књигу и језик халдејски. Приче 24:6 – Јер мудрим саветом ратоваћеш, и избављење је у мноштву саветника. Приче 21:22 – У град јаких улази мудри, и обара силу у коју се уздају. 2 Дн. 26:15 – И начини у Јерусалиму бојне справе врло вешто измишљене да стоје на кулама и на угловима да мећу стреле и велико камење; и разнесе се име његово далеко, јер му се дивно помагаше докле осили. 5 Мој. 1:13 – Дајте из племена својих људе мудре и веште и познате да вам их поставим за старешине. 5 Мој. 1:15 – Тада узевши старешине од племена ваших, људе мудре и познате, поставих вам их за старешине, за хиљаднике и стотинаре и педесетаре и десетаре и управитеље по племенима вашим. Подсећам Вас да су тада, високообразовани људи (учитељи, судије, лекари ...) имали мање плате од нижеобразованих, тако да смо имали буквално исмејавање оних који иду пут образовања Иса. 5:20 – Тешко онима који зло зову добро, а добро зло, који праве од мрака светлост, а од светлости мрак, који праве од горког слатко а од слатког горко., као и исмејавање оних који су високообразовани а без криминалних склоности Приче 22:1 – Боље је име него велико богатство, и милост је боља него сребро и злато. Приче 1:22 – Луди, докле ћете љубити лудост? И подсмевачима докле ће бити мио подсмех? И безумни, докле ће мрзети на знање? Приче 3:34 – Јер подсмевачима Он се подсмева, а кроткима даје милост., те је врхунац свега био то да су појам способности у друштву постали они који се баве криминалом (!), што је довело до опасних адолесцентних криза, при чему нам је омладина у стасавању била страшно психички угрожена. Приче 22:29 – Јеси ли видео човека устаоца на послу? Такви ће пред царевима стајати, а неће стајати пред простацима. Псал. 37:1 – Немој се жестити гледајући неваљале, немој завидети онима који чине безакоње. Псал. 37:2 – Јер се као трава брзо косе, и као зелено биље вену. Псал. 37:9 – Јер ће се истребити који чине зло, а који чекају Господа наследиће земљу. Зах. 5:3 – Тада ми рече: То је проклетство које изађе на сву земљу, јер сваки који краде истребиће се по њој с једне стране, и који се год куне криво истребиће се по њој с друге стране. Приче 29:24 – Ко дели с лупежем, мрзи на своју душу, чује проклетство и не проказује. Морам Вас подсетити и на то, да у људском мозгу постоје нервни центри за награду и казну ...  Ови центри заједно, обезбеђују основно расположење и мотивације одређене особе. Претерана стимулација центра за казну, може у потпуности инхибисати центре за пријатно осећање и награду. У експериментима на животињама, утврђено је да, дуготрајна електрична стимулација центара за казну (са последичним испољавањем знакова неугодности, страха, стрепње и кажњавања), може изазвати да животиња постане озбиљно болесна и да на крају угине.

Из свега овога се јасно види, колико је Милошевићев режим био непријатељски према сопственом народу, а какав треба да буде однос верника према власти, погледајте из пера Аве Јустина Ћелијског. Другим речима, јасно се види како неодговарајуће друштвене околности, могу негативно деловати на мотив рада и самопотврђивања, делујући управо на само његово језгро, позадину - на нарцизам. Последице тога се осећају и дан данас, но, на сву срећу, Срби су веома отпорни. Рад сам по себи оплемењује душу. Чак и ако је слабо плаћен, човек има професионално задовољство, као и сазнање да ће, пре или касније, остварити да и новац заслужено буде у његовим рукама, Приче 22:4 – Смерности и страху Господњем плата је богатство и слава и живот. Приче 11:31 – Гле, праведнику се на земљи плаћа, а камоли безбожнику и грешнику? Псал. 84:11 – Јер је Господ Бог сунце и штит, Господ даје благодат и славу; онима који ходе у безазлености не ускраћује ниједног добра. Псал. 84:12 – Господе над силама! Благо човеку, који се у Те узда! док ће криминалцу фалити тамо где му је одувек и фалило - у глави. Псал. 52:7 – Гле човека који не држаше у Богу крепости своје, него се уздаше у величину богатства свог и утврђиваше се злоћом својом. Приче 28:6 – Бољи је сиромах који ходи у безазлености својој него ко иде кривим путевима ако је и богат. Проп. 5:13 – Има љуто зло које видех под сунцем: богатство које се чува на зло ономе чије је. Приче 13:22 – Добар човек оставља наследство синовима синова својих, а грешниково имање чува се праведнику. Приче 28:20 – Човек веран обилује благословима; а ко нагли да се обогати, неће бити без кривице. 1 Тим. 1:9 – Знајући ово да праведнику закон није постављен, него безаконицима и непокорнима и безбожницима и грешницима, неправеднима и поганима, крвницима оца и матере, крвницима људским, 1 Тим. 1:10 – Курварима, мужеложницима, људокрадицама, лажљивцима, клетвопреступницима, и ако шта има противно здравој науци, 1 Тим. 1:11 – По јеванђељу славе блаженог Бога, које је мени поверено. Такође, образовањем и сазнавањем, човек повећава свој лични инвентар знања, што му аутоматски доноси и задовољство, чак и немајући у виду свест да му се тиме животне шансе добрано увећавају, у поређењу са онима који исмејавају образовање. Приче 24:4 – И знањем се пуне клети сваког блага и драгоцена и мила.
Свети Владика Николај нам у овом линку јасно показује, како изгледа права скала вредности када је у питању мотив рада и самопотврђивања, тј. мотив такмичења: "Зар су бољи планински козари и говедари од Јелене Келер и Емерсона? ... Шта је боље: један стуб неотесаног камена, или једна камена уметнички израђена статуа? Ја сам за уметнички израђену статуу, ви бирајте! Ја сам за културу, ви бирајте.".

Мотив самопотврђивања, односно аутоафирмације, испољава се у жељи за постигнућем, успехом, признањем, популарношћу, постизањем одговарајућег положаја у друштву, тежњи за истицањем, славом и величином. Један монах каже да је немогуће чинити добро а не истаћи се, док нас Свети Владика Николај учи: "Добро је да желите бити велики, но само онда, кад радите да будете велики; али је зло, кад само желите величину, а не радите ништа, да би је достигли. ... Ако желите величину и радите за њу, ви не можете бити песимисти; ако само желите величину, а не радите за њу, ви морате постати песимисти. Или рад или песимизам. ... Песимизам ваш је бол и трпљење на првом месту за вас, који сте жудни радости. Он је бол и трпљење и увреда за вашу отаџбину, која вас подиже, да прослављате себе и њу својим делима, ... ", a примери из Светог Писма још више потврђују. Приче 13:4 - Жељна је душа лењивчева, али нема ништа; а душа вредних људи обогатиће се. Приче 13:12 - Дуго надање мори срце, и жеља је испуњена дрво животно. Приче 19:15 - Леност наводи тврд сан, и немарљива душа гладоваће. Приче 13:19 - Испуњена је жеља сласт души, а безумнима је мрско одступити ода зла. Друштвени мотиви су од велике важности за стицање осећања задовољства, сигурности, за адаптацију на животне услове, јер њихово незадовољење, по правилу, доводи до многих конфликтних и емоционалних поремећаја, осећања несигурности, незадовољства и забринутости Приче 26:16 – Ленивац мисли да је мудрији од седморице који одговарају разумно. 2 Сол. 3:10 – Јер кад бејасмо у вас, ово вам заповедасмо да ако ко неће да ради да и не једе.. Задовољство након добро обављеног посла и осећај успеха с тим у вези, представља једно од врхунских задовољстава које познаје људска врста.

Завист је постојање негативних емоција према особи која постиже неки успех и представља неспособност прихватања среће другог човека. То је емоција импотенције. По Владици хвостанском Атанасију (Ракити), у књизи "Сузама, знојем и крвљу - борба у сенци смрти", када ту емоцију осетиш према некоме, "укори самога себе као лењивца и почни да радиш!". Као што смо могли видети, Сотона је оличење зависти по Цркви. Злоба је корак даље од зависти и представља хтење туђег зла Псал. 7:16 – Злоба његова обрати се на његову главу, и злочинство његово паде на теме његово. . Пакост је сличних обележја као завист и злоба, али у себи садржи и трајност, уз уживање у несрећи другог човека Мих.7:8 – Немој ми се радовати, непријатељице моја; ако падох, устаћу; ако седим у мраку, Господ ће ми бити видело.. Завист, злоба и пакост, представљају својеврсну агресивност. Завист, злоба, пакост, ... мржња, знак су слабости, а не снаге, иако споља гледано може да изгледа обрнуто Псал. 37:35 – Видех безбожника страшног који се рашириваше као гранато дрво; Приче 21:24 – Поноситом и обесном име је подсмевач, који све ради бесно и охоло. Псал. 40:4 – Благо ономе који на Господа ставља надање своје, и не обраћа се охолима и оним који теже на лаж. Псал. 1:1 – Благо човеку који не иде на веће безбожничко, и на путу грешничком не стоји, и у друштву неваљалих људи не седи, Приче 24:1 – Не завиди злим људима нити жели да си с њима., јер представљају одраз сопствене инфериорности и искомплексираности при поређењу са другим Приче 11:3 – Праведне води безазленост њихова, а безаконике сатире злоћа њихова. Приче 25:26 – Праведник који пада пред безбожником јесте као извор ногама замућен и као студенац покварен. Мих. 7:10 – Непријатељица ће моја видети, и срам ће је покрити, која ми говори: Где је Господ Бог твој? Очи ће је моје видети; сада ће се она погазити као блато на улицама. Приче 29:23 – Охолост понижује човека, а ко је смеран духом, добија славу. Лука 14:11 – Јер сваки који се подиже, понизиће се; а који се понижује, подигнуће се.. Цинизам је израз прикривене агресивности. Агресивност је доста често последица фрустрације, а фрустрација је по дефиницији стање емоционалне напетости у коме је спречена нека акција ка циљу. Цинизам као израз прикривене агресивности, било да се манифестује кроз речи и/или кроз тзв. говор тела (изрази лица, покрети тела ...), представља врло често несвесно "оружје" ових незадовољних људи, којим они себи "прибављају друштво". Јаков 4:5 – Или мислите да писмо узалуд говори: Дух који у нама живи мрзи на завист? Јаков 4:6 – А Он даје већу благодат. Јер говори: Господ супроти се поноситима, а пониженима даје благодат. Псал. 35:21 – Разваљују на ме уста своја, и говоре: Добро! Добро! Види око наше. Лука 6:22 – Благо вама кад на вас људи омрзну и кад вас раставе и осрамоте, и разгласе име ваше као зло Сина ради човечијег. Приче 23:6 – Не једи хлеба у завидљивца, и не жели преслачака његових. Приче 24:10 – Ако клонеш у невољи, скратиће ти се сила. Приче 16:32 – Бољи је спор на гнев него јунак, и господар од свог срца бољи је него онај који узме град.. Разлог зашто ово може да им успе јесте наша збуњеност, односно, речником детета речено, у томе што се агресивност очекује само ако нисмо били добри, а ако нас неко кажњава, онда би то требало да значи да смо нешто погрешили, а ако смо погрешили, онда треба да се извинимо и наравно да грешку више не понављамо Јован 5:41 – Ја не примам славе од људи. Дела 5:29 - А Петар и апостоли одговарајући рекоше: Већма се треба Богу покоравати неголи људима. Мат. 10:37 – Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан.. Другим речима, деструктивац се нашој психи лажно представља и (агресијом) поставља у улогу особа које нас васпитавају тј. у улогу родитеља, прецизније речено у улогу оца, и то не само у улогу спољашњег (биолошког) оца, већ и у улогу унутрашњег оца који представља поунутрашњеног спољашњег оца (Идеално Ја, оно чему особа тежи, Суперего), који па опет може да буде негујући отац (воли нас), или пак кажњавајући отац (грижа савести), већ у зависности од тога колико смо га задовољили, односно, колико смо по његовом били добри Гал. 6:4 – А сваки да испита своје дело, и тада ће сам у себи имати славу, а не у другом.. Верујем да Вам је добро позната она народна: “Не пуни вољу ђаволу”. Улогу деструктиваца тј. тровача, по овом и сличним принципима, могу узети разни људи, почевши од вршњака, па до лица с ауторитетом (нпр. професори и др.). "Не напуштај вољу Божију да би испунио вољу људи." (Преп. Антоније Велики). "Никада не ради ништа нечасно, макар се то многима допада, и не напуштај добро дело, макар да је оно мрско блуднима." (Св. Григорије Богослов)

Поред ове несвесне манипулације нашом савешћу (системом вредности), постоје и они који би управ свесно хтели да манипулишу њоме, тј. нама. У питању су асоцијалне психопате, особе које немају савест, јер имају поремећен морални развој личности, али у сврху остваривања својих егоистичко-хедонистичких циљева, феноменално знају како да искористе савест других људи, апелујући им на савест и "претећи" им притом осећајем гриже савести или стида уколико их не задовоље. Стид је емоција самооцене, емоција поређења са својим Идеално Ја, те као такав може да представља и позитивну морално-психолошку категорију, али ето, и њу асоцијалне психопате покушавају да искористе за свој грош. Лука 9:26 – Јер ко се постиди мене и мојих речи, њега ће се Син човечији постидети кад дође у слави својој и Очевој и светих анђела. Асоцијалне психопате, никада и ни због чега нису осетиле грижу савести, али је зато другима зналачки изазивају када им је то због неког циља потребно, а могу и из чисте пакости, ради свог настраног задовољства. Ово могу радити тако што ће да налагају и напетљају толико да те Бог драги сачува тога (као што је некада змија тј. Сотона, у очима Адама и Еве оклеветао самога Бога, да им је Бог због суревњивости забранио да једу плод са дрвета познања добра и зла, те је тако заслужно и добио назив своје професије - ђаво=клеветник), а могу и тако што ће неки наш грех преувеличати по стотину пута, често и са циљем да доведу човека до најцрњег очајања (депресије), Мат. 7:5 Лицемере! Извади најпре брвно из ока свог, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свог. итд. . Колико ће успети, зависи од нас. Црквено учење феноменално јача одбрамбену моћ човека. Верски говорећи, као што је сам Сотона некада кушао Господа Исуса Христа у пустињи Лука 4:2-13, покушавајући да га искористи и себи подчини, тако и дан данас преко себи подложних људи, покушава да искористи и себи подчини нашу савест (систем вредности), која је, по речима Његове Светости Патријарха Павла , искра Бога живога у нама. 2 Тим. 3:12 – А и сви који побожно хоће да живе у Христу Исусу, биће гоњени. 2 Тим. 3:14 – Али ти стој у томе што си научио и што ти је поверено, знајући од кога си се научио, 2 Тим. 3:17 – Да буде савршен човек Божји, за свако добро дело приправљен. На жалост, постоје и они који нису асоцијалне психопате, али им својим манипулаторским понашањем толико личе, да се тешко да направити разлика.

Занимљиво је сетити се и који то тип психопата има веома изражену склоност да завиди, али за чудо, и да верује да му се наглашено завиди (асоцијалне психопате) 1 Кор. 3:18 – Нико нека се не вара: ако ко међу вама мисли да је мудар на овом свету, нека буде луд да буде мудар., као и видети каква им је сексуалност (проституција, промискуитетност, хомосексуалност, зоофилија), 1 Кор. 6:9 – Или не знате да неправедници неће наследити царство Божије? Не варајте се: ни курвари, ни идолопоклоници, ни прељубочинци, ни аџувани, ни мужеложници, 1 Кор. 6:10 – Ни лупежи, ни лакомци, ни пијанице, ни кавгаџије, ни хајдуци, царство Божије неће наследити. као и какав им је однос према раду (криминалне склоности) Приче 28:22 – Нагли да се обогати човек завидљив, а не зна да ће му доћи сиромаштво. Приче 28:20 – Човек веран обилује благословима; а ко нагли да се обогати, неће бити без кривице.. Човеков рад, психијатријски гледано, представља сублимацију сексуалног нагона. Када је на предавању професор то рекао, студенти су се нашалили „Е, професоре, по психијатрији се све на крају заврши у кревету !”, а професор је суздржавајући се од смеха, са уздигнутим кажипрстом цитирао Фројда: „Сексуалност је свуда и у свему, али није све у сексу !”. Сублимација је несвесни механизам его одбране (ови механизми сами по себи нису патолошки), који представља слабљење снаге једног инстиктивног импулса коришћењем енергије другог, односно, трансформисање енергије једног нагона у енергију другог (прихватљивијег) нагона. Често се првобитна сексуална подстицајна снага (несвесно), трансформише у више облике људске делатности тј. у рад, например у културну делатност, нарочито у уметничкој, научној, етичкој и религиозној области.

Занимљиво је и то, да је завист згодно послужила за покретање комунистичке револуције Приче 30:21 – Од трога се потреса земља, и четвртог не може поднети: Приче 30:22 – Од слуге, кад постане цар, од безумника, кад се наједе хлеба. Приче 30:23 – Од пуштенице, кад се уда, од слушкиње кад наследи госпођу своју. Иса. 3:5 – И чиниће силу у народу један другом и сваки ближњем свом; дете ће устајати на старца и непоштен човек на поштеног., а и по доласку на власт им је користила ... Јаков 4:7 – Покорите се, дакле, Богу а противите се ђаволу и побећи ће од вас. Ефес. 6:11 – Обуците се у све оружје Божије, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволског: (циљ паравојних формација Комунистичке Партије Југославије (КПЈ), у окупираној земљи током II светског рата, био је борба против "великосрпске" буржоазије, a о томе колики је значај имала српска буржоазија, речито говори чињеница, да је Књаз Милош Велики дао лично својих 10.000 дуката да се купи оружје у Аустро-Угарској за покретање II српског устанка, а такође је занимљиво и то, да су се и Аустро-Угари борили против "великосрпске" буржоазије у Босни, а са циљем спречавања избијања српског устанка, те су за ту сврху организовали банде муслиманско-римокатоличке сиротиње у акцију паљења српских трговачких магаза (у Сарајеву тога времена, од 19 милионера, 16 су били Срби), тако да се припремани устанак није десио, а око 2000 виђенијих Срба (богати Срби, српска интелигенција и виђенији сељаци) одведено у логор Арад у тадашњој јужној Угарској, а те исте банде муслиманско-римокатоличке сиротиње током I светског рата прерасле у шуцкоре - оружану силу од неколико хиљада добро наоружаних људи, који су спровели први геноцид над Србима у прошлом веку, долином река Неретве и Босне, како би се од матице одвојили Срби који живе западније од тих река,...)

затим комунистичка лансирања разноразних крилатица, нпр. "Попови – лопови, најбоље живе а ништа не раде", итд. .... 1 Јов. 4:1 – Љубазни! Не верујте сваком духу, него кушајте духове јесу ли од Бога; јер многи лажни пророци изиђоше на свет. 2 Кор. 11:14 – И није чудо, јер се сам сотона претвара у анђела светла. 2 Кор. 11:15 – Није дакле ништа велико ако се и слуге његове претварају као слуге правде, којима ће свршетак бити по делима њиховим. Проп. 3:15 – Шта је било то је сада, и шта ће бити то је већ било; јер Бог повраћа шта је прошло. Мат. 12:35 – Добар човек из добре клети износи добро; а зао човек из зле клети износи зло. Мат. 7:18 – Не може дрво добро родова злих рађати, ни дрво зло родова добрих рађати. Лука 6:22 – Благо вама кад на вас људи омрзну и кад вас раставе и осрамоте, и разгласе име ваше као зло Сина ради човечијег. Јован 15:18 – Ако свет на вас узмрзи, знајте да на мене омрзну пре вас. 1 Кор. 14:10 - Има на свету Бог зна колико различних гласова, али ниједан није без значења. 2 Мој. 23:1 – Не износи лажних гласова; не пристај с безбожником да сведочиш криво.

Занимљиво је да су свештеници Српске Православне Цркве, на часовима веронауке пред II светски рат, овако учили децу: "Дјецо, ако видите добра коња у некога, немојте рећи "Ех, да је мени онаквога коња", немојте пожелити оно што је туђе, већ реците овако: "Ја ћу радити, па ћу имати онаквога коња."." И данас, уколико Богу пред свештеником исповедите завист, свештеник ће Вам (врло вероватно), рећи да треба више да се трудите, да радите. Ефес. 4:13 Докле достигнемо сви у јединство вере и познање Сина Божијег, у човека савршеног, у меру раста висине Христове; Ефес. 4:14 Да не будемо више мала деца, коју љуља и заноси сваки ветар науке, у лажи човечијој, путем преваре; Ефес. 4:15 Него владајући се по истини у љубави да у свему узрастемо у Ономе који је глава, Христос. "Не лечи се свака рана једним те истим мелемом." (Св. Игнатије Богоносац)

И по Владици хвостанском Атанасију (Ракити), у књизи "Сузама, знојем и крвљу - борба у сенци смрти", рад је јако битна категорија. "Крећемо ноћас! - одговорио је славни Спартак када су га обавестили колико се римских војски сабрало против њега. Хришћанин може на сва искушења и на све животне потребе успешно да одговори радом. Речи рат и рад су у великој мери синонимне речи, имају доста заједничког значења и заједничке функције. Може се рећи да је рад само други облик рата, или назив за исти појам у мирно доба.". Колико је нерад опасна категорија Приче 24:34 – У том ће доћи сиромаштво твоје као путник, и оскудица твоја као оружан човек., да се јако добро видети ако проучавамо нашу националну прошлост. Обзиром да су се кроз историју, поред Српске Православне Цркве, управо богати Срби и српска интелектуална елита увек налазили први на удару, отуда је више него јасно где лежи и снага појединца и снага нације у целини Приче 30:24 – Четворо има малено на земљи, али мудрије од мудраца: Приче 30:25 – Мрави, који су слаб народ, али опет приправљају у лето себи храну; Приче 30:26 – Питоми зечеви, који су нејак народ, али опет у камену граде себи кућу; Приче 30:27 – Скакавци, који немају цара, али опет иду сви јатом; Приче 30:28 – Паук, који рукама ради и у царским је дворима., а то опет показује колики је значај мотива рада и самопотврђивања.  “Немојмо да презиремо старање за овосветски живот!“ (Свети Јован Златоусти) “Нека нико не омаловажава образовање.“ (Свети Григорије Богослов) "Најлакше је обмањивати самог себе и гордити се пустом славом, сматрати себе за неког, а притом не бити ништа." (Св. Григорије Богослов).

Важно је напоменути и то, да се у књизи "Поуке о покајању", изашлој по благослову Владике далматинског Фотија, завист сврстава у грехе против себе самог. Лука 11:34 Свећа је телу око. Ако дакле око твоје буде здраво, све ће тело твоје бити светло; ако ли око твоје буде кварно, и тело је твоје тамно. На жалост, као што видесмо, грехе је врло тешко хируршки прецизно поделити по томе да ли су против себе, ближњега, Господа Бога или против Духа Светога (неопростиви), обзиром да се они између себе веома преплићу. Као што смо показали напримеру зависти, а исто је и код злобе, пакости,... то нису само греси против себе, већ и греси против ближњега, а и даље... Но, упркос томе што ови људи знају да нам лично, на личном плану направе поприличне непријатности, због чега их се иначе и врло мудро чувати, Црква нас ипак учи да не мрзимо грешнике, и не само да их не мрзимо, већ и да их жалимо, затим да се Богу молимо за њих, а на послетку - да их волимо, што је у складу са оном чувеном: "Воли грешника - мрзи грех". Лука 6:32 – И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грешници љубе оне који њих љубе. Лука 6:33 – И ако чините добро онима који вама добро чине, каква вам је хвала? Јер и грешници чине тако. Мат. 5:43 Чули сте да је казано: Љуби ближњег свог, и мрзи на непријатеља свог. Мат. 5:44 А ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне; Црква такав, наизглед мазохистички став, овако образлаже... Ако је грех духовна болест, као што јесте, онда је самим тим грешник духовни болесник. Како онда човек сме да мрзи грешника, како може да мрзи болесника? Како може да мрзи онога кога треба да жали ? И на послетку, да воли? Нпр. можете да оном ко вам због нечега завиди кажете реч охрабрења, реч добре воље, наде и вере да ће успети да среди оно због чега вам је позавидео.

Грех је од ђавола, но важно је нагласити да ђаво нема власт да приморава, већ искључиво може да користи постојеће слабости човека, преко којих и обезбеђује победу и власт над њим. Грех је искварио материју, па здрав и јак човек може да се супротстави кушачу, док болестан и слаб не може, те тако и постаје онај који оприсутњује и отелотворује Сотону. "Ако је у немогућности да те изнутра заведе, ђаво почиње да те мучи споља - преко људи који су му се предали. Стога буди спреман за ово страдање и очекуј непријатности као госте." (Преподобни Нил Сорски)

С друге стране, Црква нас такође учи да на општем плану, таквима не смемо дозволити друштвену доминацију, како их не бисмо доводили у искушење да до краја испоље свој друштвено деструктивни потенцијал. Мат. 6:13 И не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Јер је Твоје царство, и сила, и слава у векове векова. Амин. Мат 5:13 Ви сте со земљи; ако со обљутави, чим ће се осолити? Она већ неће бити низашта, осим да се проспе напоље и да је људи погазе. Мат. 5:14 Ви сте видело свету; не може се град сакрити кад на гори стоји. Мат. 5:15 Нити се ужиже свећа и меће под суд него на свећњак, те светли свима који су у кући. Мат. 5:16 Тако да се светли ваше видело пред људима, да виде ваша добра дела, и славе Оца вашег који је на небесима., потврђујући нам тако добро познату истину, да је јавно мњење нешто што се креира, и како га искреирамо, такав ће бити и миље у којем ће нам сутра одрастати деца. "Чак и ћутећи (онда када би требали да говоримо) ми можемо да издамо истину!" (Св. Григорије Богослов) Јаков 5.19 Браћо! Ако ко од вас зађе с пута истине, и обрати га ко, Јаков 5.20 Нека зна да ће онај који обрати грешника с кривог пута његовог спасти душу од смрти, и покрити мноштво греха.
На крају крајева, Бог и јесте створио свет да се расцвета у љубави, да буде Царство добра, а наше је да се кроз лични пример и заједнички труд у добру, потрудимо да то тако и буде. Филиб. 1:28 – И ни у чем да се не плашите од противника; које је њима знак погибли а вама спасења, и то од Бога; Филиб. 1:29 – Јер се вама дарова, Христа ради, не само да Га верујете него и да страдате за Њ, 1 Пет. 3:17 – Јер је боље, ако хоће воља Божија, да страдате добро чинећи, неголи зло чинећи. Јаков 4:17 – Јер који зна добро чинити и не чини, грех му је.. "Сваки слуга који чувајући свој мир није урадио ништа да би зауставио лопове од провале у кућу свог господара, биће осуђен од његовог господара као лукави лопов иако није ништа урадио да му помогне." (Св. Симеон нови Богослов).

По Владици хвостанском Атанасију (Ракити), у књизи "Сузама, знојем и крвљу - борба у сенци смрти", завист је грех против љубави, а горди и себични људи су неминовно и завидљиви. Но, и добри људи су у опасности да постану завидљиви, а то је онда када не успевају у послу, и када су у каквој оскудици: новца, поштовања, образовања, умећа, памети, снаге, здравља, лепоте, итд. Гордељивцима и себичњацима је тешко, можда и немогуће да се ослободе зависти, јер би они морали најпре да се ослободе своје егоцентричности. Али, по Владици Атанасију, може се помоћи онима који су завидљиви због оскудице, и недостатака које трпе у животу: они се могу ослободити својим властитим радом и усавршавањем. Другим речима, Владика Атанасије нам саопштава оно што је и психијатрији јако добро познато, а то је да је лечење психопатски поремећених особа (доминира егоцентричност), веома, веома тешко, чак и упркос примени дугогодишње групне терапије. Можда би се и редовно присуствовање богослужењима, као и уопште заједничкој молитви, могло са наше медицинске тачке посматрати и као вид групне терапије, јер Црква каже да је Бог, Бог заједнице, а не Бог појединца (Оче наш, а не Оче мој). У једном од следећих текстова, видећете да је секташко тумачење то да у Цркву иду само они који су савршени. Мар. 2:17 И чувши Исус рече им: Не требају здрави лекара него болесни. Ја нисам дошао да дозовем праведнике но грешнике на покајање. Лука 15:4 – Који човек од вас имајући сто оваца и изгубивши једну од њих не остави деведесет и девет у пустињи и не иде за изгубљеном док је не нађе? Лука 15:5 – И нашавши дигне је на раме своје радујући се, Лука 15:6 – И дошавши кући сазове пријатеље и суседе говорећи им: Радујте се са мном: ја нађох своју овцу изгубљену. Лука 15:7 – Кажем вам да ће тако бити већа радост на небу за једног грешника који се каје, неголи за деведесет и девет праведника којима не треба покајање. Човек никада није толико лош да не би дошао у цркву на богослужење, а никада није ни толико добар да би са њега имао право да изостане. 1. Јован, 1:8 Ако кажемо да греха немамо, себе варамо и истине нема у нама. Касније ћемо понудити и медицинско тумачење за овакав став Цркве. "Не називај себе ПРАВЕДНИМ и НЕПОРОЧНИМ пред Господом, јер што је сакривено од тебе, откривено је пред Богом." (Св. Јефрем Сирин). Обзиром да су и свеци били грешни људи, то се подразумева и критички однос према ономе што су писали и говорили. Ни њима није била баш свака реч увек и до краја на месту, а о онима који се нису посветили да се и не прича.

Црква нас учи, да благочестивом хришћанину, успеси његове браће и сестара, причињавају радост, а такође и подстицај да се и он још више потруди у доброме. Он је дакле у стању, не само да не завиди, већ и да се радује заједно са њима због њиховог успеха, и захвалан им је што су му дали добар пример. Црква нас такође учи да Бог није свакоме од нас одредио исте трудове. Дарови су различити, те свако Богу треба да послужи својим даром. 1 Пет. 4:10 – И служите се међу собом, сваки даром који је примио, као добри пристави различне благодати Божије. Рим. 12:4 – Јер као у једном телу што имамо многе уде а уди сви немају један посао, Рим. 12:5 – Тако смо многи једно тело у Христу, а по себи смо уди један другом. 1 Сол. 4:11 – И да се љубазно старате да сте мирни, и да гледате свој посао, и да радите својим рукама, као што вам заповедисмо; При Светој Тајни Миропомазања, човек добија дарове Духа Светога, као залогу за напредак у вери и уопште у образовању и сазнању. 1 Тим. 4:14 – Не пусти у немар дар у себи који ти је дан по пророштву метнувши старешине руке на тебе. Лука 17:10. Тако и ви кад свршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо залудне слуге, јер учинисмо шта смо били дужни чинити. Такође, Бог није свакоме дао исту количину таланата Рим. 9:20 – А ко си ти, о човече! Да противно одговараш Богу? Еда ли рукотворина говори мајстору свом: Зашто си ме тако начинио?. По библијској причи о талантима Мат. 25:13-30, дужност је сваког хришћанина, да поверене му таланте умножава у славу Бога од кога их је и добио Лука 12:48 – А који не зна па заслужи бој, биће мало бијен. Коме је год много дано много ће се искати од њега; а коме предаше највише највише ће искати од њега. Из тога разлога, не треба да се горди "својим" талантима, јер нису његови, јер их је добио, а такође, не треба ни да завиди ономе коме је Бог дао више таланата, јер ако му је дао више, више ће од њега заузврат и тражити, јер ће ономе који нема, судити по томе колико се померио ка Богу, а ономе који има, судиће по томе колико му је остало до циља. Другим речима, човек треба да се максимално потруди на остваривању своје личности, и то у погледу свих својих способности: физичких, интелектуалних и духовних. Као што рече Владика хвостански Атанасије (Ракита), у књизи "Сузама, знојем и крвљу - борба у сенци смрти", цитирам: "Богатство, положај, част, слава - све то је изгубљиво и може се одузети од човека. Али дело руку његових нико не може одузети од њега! Оно остаје његово за сву вечност. Тамо је укњижено и остаје вечно са човеком, иако наивни људи мисле да и њега могу уништити. 1 Кор. 15:58 – Зато, браћо моја љубазна, будите тврди, не дајте се помакнути, и напредујте једнако у делу Господњем знајући да труд ваш није узалуд пред Господом.". Као што то Свети Владика Николај лепо рече: "He будите песимисти нарочито у погледу ваше личности, јер ни сами још не можете предвидети, у чему ћете се показати велики... Ви сте дужни радити на увећању своје способности... Постоје само велика времена и припрема за та велика времена. ... He закопавајте дакле, но увећавајте и развијајте дате вам дарове, и ви ћете бити далеко од песимизма у погледу себе.". Каже се да је човеку образ Божији дат, а подобје Божије задато. Задато је човеку да се уподобљава Богу у премудрости, а уподобљавати се значи постајати му сличан, подобан. Црква тако разликује две врсте мудрости, унутрашњу мудрост (веру) и спољашњу мудрост (науку). “Међутим, ништа не омета могућност имања обе врсте мудрости/знања, као што је то био случај код великих Отаца и Матера Цркве. Управо тако Црква пева у славу математичарке из III столећа Св. Катарине Мудре, која је имала обе врсте знања: “Мученица, примивши Божију мудрост од детињства, задоби добро и свецелу спољашњу мудрост...“.“ (Протопрезвитер Георгије Металинос)

Из горе наведеног примера о утицају зависти на мотив рада и самопотврђивања, види се да лењост често није особина која се може тек тако исправити неком свесном одлуком, као уосталом ни њој сродни: мрљављење, одуговлачење, развлачење, ... , а из простог разлога јер се ради о специфичној врсти избегавања Рим. 12:11 – Не будите у послу лени; будите огњени у духу, служите Господу. Особа избегава да уради оно чему се изнутра опире, а да често тога није ни свесна. Сама суштина хришћанске вере у Свету Тројицу показује пут јединства вере, мишљења и деловања. Хришћани верују да Света Тројица као заједница љубави међу апсолутно слободним Личностима представља идеални архетип за сваког човека и сваку заједницу. Особе које никако не могу да пређу са речи на дела, могле би се угледати управо на Свету Тројицу као оличење сабраности личности, и пут ка циљу да се жељени део времена посвети активности коју они сами одаберу. Као оличење несабраности најчешћи отпори су: оно што нас плаши (нпр. код блокаде због страха од неуспеха, који дакле прети да изазове неодговарајуће и наглашено осећење стида, кривице, страха итд. као знакове крутог Суперега (круте моралне инстанце), који је управо кроз поменуте емоције и настао престрогим родитељским васпитањем) или пак оно што нас вређа (понижава) (нпр. када особа верује у властито свезнање, ...), а може да буде и вид несвесног пасивног отпора (када се дакле не супротстављамо активно, нпр. освета родитељима, непризнавање професоровог ауторитета, ...). Сви ови отпори се могу превазићи, уколико их човек препозна код самог себе, и уколико их реално сагледа и оцени, некада и уз помоћ стручњака. Други, дакле, неопходан предуслов за њихово савладавање, јесте потпуно прихватање сопствене одговорности, значи, без апсолутно икаквог изговарања. Прихватање одговорности није знак слабости, већ напротив, знак снаге личности. Могућност да се буде одговоран за нешто, подразумева постојање здраве воље као психичке функције, којом личност слободно бира да ли нешто хоће или пак неће, тј. осећај да смо лично одговорни за сопствени избор. Може ли неко други или нешто друго да буде одговорно за наш избор? Не би требало. Бити одговоран за нешто, не значи бити крив и мање вредан! Напротив! Са друге стране, у животу ништа не може да буде савршено, а последице сопственог избора се морају прихватити. Међутим, има људи који бежећи од сопствене одговорности, стекну праву опседнутост за тражење изговора. Приче 21:6 – Благо сабрано језиком лажљивим таштина је која пролази међу оне који траже смрт. "Увек треба показивати истину, па макар она била и жалосна, и од такве истине се учити, да не бисмо дочекали горку истину, која не само да васпитава, него и кажњава због нашег немарног односа према њој." (Св. Филарет Московски)

Црква нас овоме такође учи. По Цркви, бежећи од одговорности и тражећи изговоре, човек понавља прародитељски грех, јер се Адам правдао Евом, а Ева змијом. 1 Мој. 3:11 А Бог рече: Ко ти каза да си го? Да ниси јео с оног дрвета што сам ти забранио да не једеш с њега? 1 Мој. 3:12 А Адам рече: Жена коју си удружио са мном, она ми даде с дрвета, те једох. 1 Мој. 3:13 А Господ Бог рече жени: Зашто си то учинила? А жена одговори: Змија ме превари, те једох. Последица је било то да је човек истеран из Раја. Иако се може рећи да део одговорности за Адамов пад сносе Ева и змија, главни Адамов грех је био у томе што се одрекао СОПСТВЕНЕ одговорности за свој избор. И заиста, Бог је створио човека као биће са Богом дарованом слободном вољом, по којој се он разликује од животиња и по којој он наликује самоме Богу. Као биће са слободном вољом, Адам је могао да не послуша Еву, јер је слободном вољом могао да бира  - хоће ли послушати Бога или Еву. Дакле, за Адамов пад није била одговорна Ева, а још је мање био одговоран Бог који га је са њом удружио. Црква од нас тражи беспоговорно прихватање сопствене одговорности. "Као што ватра и вода не могу бити заједно, тако самооправдање и смирење искључују једно друго. (Св. Марко Подвижник)". Дакле, ако је човек био лењ па нешто није урадио, онда треба да каже: "Нисам то урадио јер сам био лењ", а не да се правда овим или оним изговорима. Другим речима, треба да осуди своје поступке, а не да осуђује неког другог или нешто друго. Самоосуђивање као знак самокритичности, као одговарајући однос према реалности, тражи се од нас посебно на исповести, дакле нпр. овако: "Био сам лењ. Завидио сам. .... ", а не море речи у коме никако да се потрефи на оне праве Приче 28:13 – Ко крије преступе своје, неће бити срећан; а ко признаје и оставља, добиће милост.. Свештеник, као сведок на исповести, онда на то каже да због тога што сте исповедили не треба очајавати (уколико примети да очајавате), али и обавезно пита да ли ћеш се убудуће трудити да то исправиш, а уколико је пак човек нешто гадније згрешио или стално понавља исти грех, онда опет не треба очајавати, али се може десити да добије епитимију или неко послушање, не само као казну, већ и као лек. “Јер ми чинимо оно што је добро, не путем задовољства које пружамо, већ путем бола који наносимо. Баш као и лекар.“ (Свети Јован Златоусти)

Многи учени богослови мисле, да је разлог свеколиког посрнућа наше нације, управо у недостатку исповедно-покајне дисциплине. Другим речима, исповедно-покајним чином Причешћа, негативна искуства се кроз интелектуалну обраду претварају у поуке за будућност, те се тако прошлост уместо да буде сидро које кочи, претвара у крила за будућност, јер се сличне грешке неће понављати. Само на тај начин, покајани грешник добија опроштај греха, и то од самога Бога и само од Њега (не од свештеника!) Јован 12:46 – Ја дођох видело на свет, да ниједан који ме верује не остане у тами. Јован 12:24 – Заиста, заиста вам кажем: Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, оно једно остане; ако ли умре много рода роди; Рим. 2:4 – Или не мариш за богатство Његове доброте и кротости и трпљења, не знајући да те доброта Божија на покајање води? Рим. 2:5 – Него својом дрвености и непокајаним срцем сабираш себи гнев за дан гнева у који ће се показати праведни суд Бога, Рим. 2:6 – Који ће дати свакоме по делима његовим: Јован 3:17 – Јер Бог не посла Сина свог на свет да суди свету, него да се свет спасе кроза Њ. На крају крајева, код лекара човек и не иде да би му се похвалио сопственим здрављем, а исто тако важи и за одлазак на исповест, када се Богу исповедате у присуству свештеника као сведока Јаков 5:16 Исповедајте, дакле, један другом грехе, и молите се Богу један за другог, да оздрављате; јер непрестана молитва праведног много може помоћи.. Важно је само да свештеници не бију , и да за уши не вуку . Верујте искусном . Леп пример самоосуде на делу имао сам прилике и лично да видим. Тога дана на улици ме је зауставио човек и на енглеском питао како да дође до улице 27. марта. Пошто сам и ја тамо ишао, кренули смо заједно. Разговарајући с њим на енглеском, испоставило се да му је отац Шкот, а мајка Српкиња, да су до тада живели у Британији, и да су се недавно преселили у Београд. На моје питање зашто не зна српски, одговорио је да је био лењ да га научи. Био сам задивљен. Иако га од тада никада више нисам видео, убеђен сам да ће тај човек јако добро научити језик своје мајке, чак и ако се врате у Британију.

За живот учимо, али и за школу. Не треба да нас превише забрињава то што ћемо једног дана заборавити оно што сада научимо, јер се касније у животу кад то буде било потребно много лакше подсећати него наново и испочетка учити нешто као непознато. Сада је битно спремити испит, а сутра ће се само за себе бринути. Само учење је процес разумевања и што трајнијег (за живот, и за школу), намерног упамћивања суштине градива (тезе пасуса, дефиниције, појмови), као и појединих карактеристичних детаља, кроз 4 прелажења књиге тј. кроз поновљена опажања задатог градива, за најкраће могуће време (у континуитету тј. временски што збијеније, без дугих прекида између сваког појединачно прелажења књиге), стрпљиво и истрајно га читајући, разматрајући и класификујући, постављајући себи питања и дајући одговоре, одвајајући битно од мање битног и небитног кроз подвлачење текста односно интерактивност са књигом при учењу, како би се исто то градиво касније могло својим речима испричати на испиту. Начин излагања на испиту, биће сличан начину на који је учено, по принципу усвојених асоцијација, тако да се не може довољно нагласити значај разумне класификације целина унутар градива при учењу (пасуси), што би представљало другу фазу при учењу лекције, док би прву фазу представљало саамо прелажење лекције тј. испитног питања. Олакшавајућа околност за успешно учење јесте уколико имате развијену навику сталности места за рад, те вам само присуство на том месту ствара жељу да учите. У том смислу можемо се угледати на монахе који баш негују сталност места, односно ненапуштања круга манастира и ненапуштања келије. Врло је затим битно поставити реалан дневни план тј. дневну динамику рада. Кад онако први пут погледате књигу од нпр. 900 страна, а коју треба да спремите за испит, остварење циља се може учинити недостижним, али у складу са народном "Очи су варалице - руке су радилице" решење је могуће. Тако нпр. ако књига има 900 страна, а испит се спрема 4 месеца, онда је потребно да дневно простудирате по 30 страна како бисте материју прешли 4 пута пре испита. Мотив рада и самопотврђивања, тј. мотив такмичења, би у случају умног рада - учења, претпостављао и подразумевао себи још и постојање једног другог друштвеног нагона (мотива), а то је мотив радозналости и сазнања, као и многе психичке функције, почевши од психичке функције памћења, затим психичке функције мишљења (за реално планирање остваривања циља и за разумевање градива), такође и психичке функције пажње (способност да се по потреби задатка пажња довољно дуго одржава усмереном), као и психичку функцију воље, а у смислу свесног улагања напора и истрајности, са циљем савлађивања плана мало по мало, део по део, на путу до коначног савладавања целине (Молитва за учење). Као што у овом линку рече Свети Владика Николај: "Ви морате сад неуморно радити на просвећивању свога ума и јачању своје воље. Јер ви морате бити просвећени умом и јаки вољом онда, кад постанете представници јавнога живота.". "Памтите реч Старчеву: “Ко може да поднесе, све подиже.”." (Поуке Оптинских Стараца).
Улога психичке функције интелигенције се (погрешно) врло често предимензионира, односно, за велики успех је сасвим довољна скроз просечна интелигенција уз одговарајући рад. Као што нам је познато, највећи број људи (преко 90%!), има сасвим просечну интелигенцију, док су остали испод или изнад просека, те је самим тим јасно шта једино може бити истинито мерило успеха - уложени рад тј. време. Псал. 120:2 – Господе! Избави душу моју од уста лажљивих и од језика лукавог. Приче 11:9 – Лицемер квари устима ближњег свог; али се праведници избављају знањем. Приче 17:20 – Ко је опаког срца, неће наћи добра; и ко дволичи језиком, пашће у зло. Приче 18:21 – Смрт је и живот у власти језику, и ко га милује, јешће плод његов. Ефес 4:25 - Зато одбаците лаж, и говорите истину сваки са својим ближњим; јер смо уди један другом.

Оцена је суд о нечијем знању. Много фактора утиче на њу. Истинитост сваког суда, па и овог, зависи од тога ко даје суд, у првом реду од његове дубоко личне скале вредности у односу знање-оцена, затим од степена његовог увида у реалност (реално знање ученика), као и од тога колико се успео ослободити сопствене субјективности, узроковане позитивним/негативним емоционалним ставом према ученику, било да је за такав емоционални став опредељујућа личност самог испитивача или самог ученика, итд. Истинитост суда, даље, зависи и од тога ко се оцењује, у првом реду од тога колики је труд уложен, од тога да ли је уложени труд улаган на адекватан начин (нпр. за учење напамет потребан је велики труд, али само такво учење није одговарајући начин), да ли је труд улаган временски концентровано или развучено, затим од избора литературе за учење (нпр. наша некадашња студентска књига из Патологије је истовремено била и књига из које су учили специјализанти на патологији, што самим том говори колико је она била неподесна за студента, а што даље довољно говори и о самој школи), од емоционалног односа према градиву током учења, од емоционалног односа према испитивачу, итд. Било како било, у огледима из педагошке психологије, утврђено је да тај суд варира. Различите су биле оцене неколико професора, који су истог ученика по реду усмено испитивали током два дана, при чему ученик није ни пипнуо књигу током периода испитивања. Фактор учениковог заборављања је кратким трајањем огледа сведен на нулу, а водило се и рачуна, да се и фактор замора сведе на нулу. Имајући то све у виду, закључак је да основни циљ учења треба да буде знање, а циљ на испиту, да се постигнуто знање на најбољи могући начин представи испитивачу, како би се добила и што је могуће боља оцена.

Као што нам је познато, сам мотив рада и самопотврђивања, може да буде оштећен у склопу разних поремећаја, почевши од разноразних неуротских, преко психопатских (нпр. безвољне психопате), па до депресије у свим њеним градацијама. Прича о томе како је неко од учења полудео, чиста је глупост, и као што видимо, много, много пре би се тако нешто могло рећи управо за онога ко не учи / не ради. Црква: "Беспослене руке и ум ђаво брзо запосли." Ментално здрава особа се упрошћено дефинише као особа која је способна да ради и да воли. 2 Мој. 20:8 – Сећај се дана од одмора да га светкујеш. 2 Мој. 20:9 – Шест дана ради, и свршуј све послове своје. 2 Мој. 20:10 – А седми је дан одмор Господу Богу твом; тада немој радити ниједан посао, ни ти, ни син твој, ни кћи твоја, ни слуга твој, ни слушкиња твоја, ни живинче твоје, ни странац који је међу вратима твојим. На жалост, права линија постоји само у геометрији, па се тако јавља и чињеница, да је у популацији интелектуалне елите, нешто већи проценат психички тешко болесних људи него у општој популацији, као и то, да ће болест некога из ове популације доживети већу пажњу средине него иста болест код некога од "обичних људи". Психичка поремећеност може да иде од неких поремећаја код којих лаик тешко може рећи о чему се ради, па до врло тешких када је сваком живом јасно шта је у питању (шизофреније, депресије, суманутости ...). Проблем је у томе што будући кандидати за лудило, пре него што се болест испољи, могу да имају врло јаке мотивације за учење тј. за интелектуални рад, али су нажалост и те мотивације често поремећене у основи, или су нормалне ал’ у време кад им време није (нпр. када дете има мотивације одраслог човека). Пре испољавања болести, ови људи неретко могу постићи и фантастичне успехе Дан. 4:30-34. Касније, када такви људи крену на студије па се болест испољи током студија, што је чешће, или када заврше факултете и болест се касно испољи, што је ређе, онда необавештени кажу: "Преучио, због тога је померио памећу", што представља замену теза. Као што смо учили из логике: "Замена теза је логичка грешка при којој особа брка узрок и последицу, а прави се или због непознавања чињеница или са циљем да се збуни саговорник.". Иако су дакле студенти и високообразовани, психички гледано, врло хетерогена скупина (има и психопата), ипак је знатно, знатно већи проценат ментално здравих људи међу њима.
Ово је само јако добра потврда онога чему нас Црква учи, а што је свима добро познато као: "не чини себи идола, нити каква лика, немој им се клањати нити служити" 2 Мој. 20:3 - Немој имати других богова уза ме., или као што то у другој реченици свог излагања, у овоме линку рече Свети Владика Николај: "не допустите никад, да вас збуни или фрапира положај или звање или униформа једног човека.".

И на крају, још један битан податак о значају рада. Позната нам је такође и улога окупационо-радне терапије у лечењу депресије. Овај линк би се, дакле, због свега поменутога, комотно могао назвати и "Православље у борби против депресије". По речима Владике захумско-херцеговачког Григорија, дилема и очајање су простор у коме Сотона најбоље делује на човека. Верујемо да сте имали прилике да чујете поједине како кажу, да је Православље једна успавана, уљуљкана и погружена религија, религија која гура човека у депресију. По речима игумана Еуменија у књизи "Духовност као одговорност", најбоља дефиниција за Православље је да је оно управо одговорност, и то одговорност према буквално свему, али дабоме, уз одговарајући редослед приоритета. Одговорности према другом човеку, мора да претходи одговорност према самом себи, јер је љубав према себи, управо мера љубави према другом. Јован 1:17 – Јер се закон даде преко Мојсија, а благодат и истина постаде од Исуса Христа. Гал. 5:14 - Јер се сав закон извршује у једној речи, то јест: Љуби ближњег свог као себе. Да ли је појачање осећаја одговорности, према себи и другима код човека, истовремено и гурање човека у депресију? Нека Вам као одговор доброг дела питања, послужи доле постављени линк.

Војислав П. Радоја

Св. Владика Николај - Беседа о омладинском песимизму