Какав је приступ Светог Владике Николаја гордости, сазнајемо између осталог, и кроз владикино интересовање за библијску причу о Навукодоносору. Кроз ову причу, сазнајемо и за библијски пример гордости (са пратећим лудилом).
Излаз из гордости је дакле, у ономе што би се речником вере рекло смирење, смиреност, смерност, смиреноумље, а нашим медицинским речником говорећи, то би подразумевало одсуство суманутих идеја величине. Од изрека Светих Отаца и Оптинских стараца о смиреноумљу издвајамо: Смирење је скраћено спасење. (Ава Варсонуфије) / Истина је да се у току дана могу видети звезде али из дубине. Дубина мора бити уска и окомита, недоступна за сунчеву светлост. Што је човек дубљи у свом смирењу, то боље види Небо. (Св. Филарет Московски) / Уочите да ви само онда бивате потпуно свиме задовољни, када имате трпљење, смиреноумље, полсужност и љубав према свима. (Поуке Оптинских стараца) / Смирење (смерност) је добило свој почетак у Господу Који се смирио, оно је венац и лепота свих добродетељи. Што је за усахлу земљу - киша, то је за човекову душу - смирење. (Поуке Оптинских стараца) / Долине, полегле доле, готово увек бивају плодне и родне, а високе горе већином су суве и без могућности да на њима ишта роди. Исто тако, клас који се издиже главицом изнад осталих вазда бива празан, а који стоји приклоњене главице, има у себи много зрна. Имајте смирено (смерно) срце и обогатићете се свиме што је потребно за спасење.(Поуке Оптинских стараца) / Због пет разлога, говоре, Бог допушта да будемо нападани од демона. Први разлог је, кажу, да будући нападани и бранећи се, дођемо у расуђивање врлине и зла; други - да би стекавши врлину борбом и трудом имали је чврстом и неизменљивом; трећи - да, напредујући у врлини, не мислимо високо о себи, него да се научимо смиреноумљу; четврти - да би, упознавши из искуства какво је зло, омрзли га савршеном мржњом (Пс 139,22); и пети поврх свих - да не би, поставши бестрасни, заборавили своје слабости, нити силу Онога који нам је помогао." (Свети Максим Исповедник)
Значи, хришћанско смирење није супротност некаквој узнемирености, већ је смирење супротност гордости.
Са "друге стране", насупрот гордости имамо очајање, тј. насупрот манији имамо депресију. Може се чак рећи и то, да "манична представа о себи" предодређује човека за депресију. Као што Свети Владика Николај лепо рече: "Запад зида чудовишне вавилонске куле, но, пошто се те куле зидају од неотесаног камена и увек нагнуте на једну страну, куле се брзо сурвавају;". Ради се о томе да многи људи стварају (свесно или чешће несвесно), представу о себи као о изузетно значајној, надмоћној, савршеној, свемогућој и надасве неповредивој особи. Веру у властиту надмоћ граде на успеху који манифестују кроз спољно-појавне категорије. На томе граде сопствени одбрамбени систем, који им заузврат пружа илузију осећаја да су заштићени. Захваљујући томе што су копље за осећај сопствене вредности поставили тако високо, неки од не баш тако страшних животних удараца доживеће као тежак пораз, што ће тај ударац следствено претворити у ударац који их слама, уништава представу о надмоћном бићу какво су веровали да јесу, руши целокупан одбрамбени систем и разумљиво, уводи их у депресију. Оно што се доживљава као катастрофалан ударац, ударац који се не може поднети, разликује се од човека до човека. То не зависи толико од тежине неког догађаја, већ много више од односа који особа има према томе догађају. "Памтите реч Старчеву: “Ко може да поднесе, све подиже.”." (Поуке Оптинских Стараца).
Сличну ситуацију имамо и код такозваног пренаглашеног осећаја одговорности, при чему овде у суштини провејава човекова жеља да се ствари контролишу до максимума, да све буде савршено, по плану и програму, једном речју, да се контролише целокупан живот, да се неприкосновено влада. Особа се осећа заштићеном само кроз обављање плана и програма, и то још све са савршенством. За оне који се прсе својом непогрешивошћу, наш народ има и фину изреку: "Их, Папе непогрешиве". Живот је једноставно немогуће толико контролисати. Та његова неконтролисаност можда је помало и застрашујућа Мат. 6:26 - Погледајте на птице небеске како не сеју, нити жњу, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их. Нисте ли ви много претежнији од њих? 1 Пет 5:6 - Понизите се, дакле, под силну руку Божију, да вас повиси кад дође време. 1 Пет 5:7 - Све своје бриге баците на Њ јер се он брине за вас., али истовремено, из ње извире животна драж, јер је живот управо и жив због тога што је непредвидив.
Верски говорећи, стиче се утисак да у оба ова случаја, човек покушава да за себе присвоји начело омнипотентности, начело свемогућости, начело које припада искључиво Богу. Психијатријским речником, рекло би се да таква особа нема задовољавајући доживљај реалности (има оштећен тест реалности).
Као што рекосмо, очајање je стање у коме је борба против гордости, прерасла у борбу противу сопственог нарцизма. Обзиром да се у наведеним случајевима вера у властиту надмоћ градила на спољњем успеху, то је и сасвим разумљиво што је и борба против гордости долазила споља.
О Истоку
Но, борба против гордости може долазити и изнутра. Ово срећемо код особа које веру у властиту надмоћ не граде на спољњем, већ на унутарњем успеху. Ово је у претходном линку описао протојереј др Александар Шмеман: "Духовни списи су пуни опомена упућених против суптилних облика псеудопобожности која, под маском смирености и самоосуђивања може да одведе у праву демонску гордост.". Другим речима, то су особе које се горде на пољу врлина. Ове особе код других, а и код себе, веома цене самопожртвовање, светачку несебичност, спремност на одрицање, мучеништво, али на жалост, могу да гаје и "узвишени" презир према амбицији, истицању, материјалним добрима итд., представљајући их притом као испаде сопственог (презрења достојног) егоизма (!). Презир је иначе веома сличан мржњи, али за разлику од ње, он подразумева жељу за избегавањем и ниподаштавањем објекта презира. Гледано у самим људима, људи највише мрзе оно што су некада били, без обзира да ли је то било нешто негативно или пак позитивно. Рим. 14:22 – Ти имаш веру? Имај је сам у себи пред Богом. Благо ономе који не осуђује себе за оно шта нађе за добро.
Стиче се утисак да ови људи бркају појмове активности (енергичног, активног понашања) и агресивности. Забуна долази зато што је агресивност сложена појава, појава која у себи има две компоненте: активност и деструктивност. Активност је најнормалнија биолошка карактеристика сваког живог створа, сваког људског бића. С друге стране, деструктивност може бити повезана са фрустрацијом (стање када је спречена нека акција ка циљу, што често изазива одређено емоционално стање (бес, пре свега), које онда инспирише на агресију), а може бити и стечена и научена у одговарајућем културном миљеу.
Активност је, дакле, најнормалнија биолошка карактеристика човека, а агресивност може бити, али не мора да значи, јер поред бенигне агресивности, постоји и малигна агресивност. Многи психијатри сматрају да је чак и малигна агресивност својствена човеку (нагонске природе), као сиров материјал који чека своју племенитију обраду.
Када се каже агресија, агресивност, обично се мисли на малигну агресивност. Малигна агресија се односи на непровоциране нападе или непријатељске радње, и представља све већи проблем савремене цивилизације. Данас се сматра да је у САД један од главних здравствених проблема управо агресија. Агресивно понашање се може научити и кроз посматрање агресије других особа, нарочито ако је посматрана особа била награђена за агресивно понашање (поткрепљење), те је сходно томе сувишно говорити о значају телевизије и компјутерских игрица за ширење епидемије агресивности. Агресија се дефинише као свака акција (физичка или вербална) предузета са намером да се неком нанесе штета или повреда било које врсте, без обзира да ли је намера до краја реализована. Агресивност има три степена: 1. вербална агресија према људима Приче 3:30 – Не свађај се ни с ким без узрока, ако ти није учинио зло.; 2. физичка агресија према предметима (што је особа примитивнија, то је склонија да своју фрустрацију (емоционално стање због спречености неке акције ка циљу) празни на предметима, који немају ама баш никакве везе са узроком фрустрације, нпр. агресивна испољавања на фудбалским утакмицама кроз ломљење столица); 3. физичка агресија према људима.
С друге стране, бенигна агресивност је скопчана с нагоном живљења, и представља урођену, нормалну одбрамбену реакцију, нужну за опстанак јединке и врсте. Бенигна агресивност је начин да се човек одбрани од малигне агресије која долази од другога Рим. 12:18 - Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свим људима.. Секташко пропагирање пацифизма (под плаштом врлине, мирољубивости, пазите како су они добри, ма шта рећи - "надљуди"), се са полицијско-војног становишта сматра за антидржавно деловање, као што ћете то уосталом и видети у књизи пол. капетана Зорана Д. Луковића - СЕКТЕ-приручник за самоодбрану, којој смо и посветили један од следећих линкова.
Представљати и доживљавати активност као испад агресивности, кога се треба ослобађати како би човек био довољно добар, сигуран је начин да се води један неделатан живот, који загарантовано води у депресију, односно у очајање. Приче 1:32 – Јер ће луде убити мир њихов, и безумне ће погубити срећа њихова. Наравно, рад појединца је скопчан и са напретком нације, а самим тим и државе ... јер су нерадан ( => сиромашан ) и необразован човек, фантастична маса за манипулацију, и то посебно за онај вид манипулације који и појединца и нацију у целини води у пропаст. Приче 24:34 – У том ће доћи сиромаштво твоје као путник, и оскудица твоја као оружан човек.
Ми дакле, на жалост, на нашој територији имамо секте које овакав систем вредности здушно проповедају, проповедајући негацију људске воље, представљајући непостојање воље као врхунски идеал коме треба тежити (!), а оно што су најнормалније карактеристике здравог људског бића (као нпр. псих. функц. воља) представљају као слабости, тренутне, верујући да особа може да се постави изнад тога и да их успешно превазиђе кроз технике медитације, тј. неактивности (!). Иса. 5:20 – Тешко онима који зло зову добро, а добро зло, који праве од мрака светлост, а од светлости мрак, који праве од горког слатко а од слатког горко. Гордост се овде испољава кроз покушај да се буде "надчовек", кроз ослобођеност од воље, као искључиво човеку својствене психичке функције (!). Отуда "узвишени" презир према амбицији, истицању, материјалним добрима итд., и њихово представљање за испаде сопственог (презрења достојног) егоизма (!). У првом реду у питању су неке источњачке секте, а о њима ћете више моћи да прочитате у књизи пол. капетана Зорана Д. Луковића - СЕКТЕ-приручник за самоодбрану.
Другим речима, то су они који су гајећи презир према амбицији, истицању, материјалним добрима, и уопште на даље према свему ономе што би у спољно-појавном погледу представљало израз мотива самопотврђивања, односно аутоафирмације, кроз сасецање сопствене воље још на стадијуму жеље, све живо препустили Богу (ваљда ради "узвишеног ослобађања од сопственог егоизма"). У књизи "Поуке о покајању", изашлој по благослову Владике далматинског Фотија, прекомерно ослањање само на Бога, не само да није врлина, већ представља и грех, и то грех који се не опрашта, грех против Духа Светога. Ови, жалосно обманути људи, некада знају да дане и дане проведу у дилеми, исцрпљујући се питањем: Да ли сам то урадио у своју славу или у славу Бога? Колико је та дилема илузорна у склопу ове приче, питајте свештенике (Питања духовнику (пастиру)), јер свако добро које човек уради, урадио га је у славу Бога као апсолутног Добра, Бога који је извор сваког добра, Бога који је свеприсутан, који се налази свуда, и у нама самима.
О мотиву самопотврђивања, односно аутоафирмације, испољеном кроз жељу за постигнућем, успехом, признањем, популарношћу, постизањем одговарајућег положаја у друштву, тежњи за истицањем, славом и величином, у случају овако структурисаних људи, сувишно је и говорити у категоријама спољно појавног света. Код ових особа, особа које веру у властиту надмоћ граде на оваквом унутарњем успеху, спољњи успех и благостање могу чак представљати и напад на одбрамбени систем, јер им се подрива уверење о властитој моралној надмоћи, до те мере, да им се на крају сруши цео одбрамбени систем, уведећи их тако у депресију.
Неко ће сасвим погрешно помислити да су суштински управо такви православни монаси, погрешно, јер се монаси нису одрекли ни воље ни мотива самопотврђивања, односно аутоафирмације, они су "само" себе и своја дела ставили у службу вишег циља, у служење Богу и ближњему, и одрекли се права на личну имовину, али у корист заједничке, манастирске имовине, за чије увећање се иначе веома труде, како би иста могла бити на корист и широј друштвеној заједници. Ко је икада био у неком православном манастиру радним даном, моћи ће да извести о невероватно великом радном ангажовању монаха. Уколико никада нисте посетили неки православни манастир, препоручујемо Вам ходочашће са Доброчинством - поклоничком агенцијом СПЦ-е. Може ли толики степен радне ангажованости имати неко ко је негирао вољу и мотив самопотврђивања, односно аутоафирмације? Да ли су ти људи отишавши у манастир изгубили своју личност, или пак људи који су управо ту дошли да нађу/нашли своју личност, остваривши је притом кроз све њене капацитете до максимума?
Рекли смо да је очајање стање у коме је борба против гордости прерасла у борбу противу сопственог нарцизма. У горе поменутом случају, рушење нарцизма почињало би од лажне скромности под маском смирености, а развијало би се до депресивног самоосуђивања под маском самокритичности (здравог самоосуђивања). Или, још једном, како то протојереј др Александар Шмеман у претходном линку лепо рече: "Духовни списи су пуни опомена упућених против суптилних облика псеудопобожности која, под маском смирености и самоосуђивања може да одведе у праву демонску гордост.".
Чули сте да се супротности привлаче, но плашим се да код гордости и очајања ипак не говоримо о супротностима, већ о једној те истој ствари, о гордости. Иако се на први поглед код очајања не може говорити о гордости, ту ипак имамо управо гордост. То што сам најгори, најгрешнији, и тако даље у "негативу", само је други облик гордости, јер сам опет нај, нај ,.... до бесвести.
Пошто смо се на почетку подсетили како изгледа манија, ево и прилично детаљног подсећања и на депресију.
Код манично-депресивне психозе депресија је узрокована ендогеним (унутрашњим) факторима (конституција организма и наслеђе), док је код реактивне депресије, она узрокована неким јаким емоционалним доживљајем везаним за некакав доживљај или појаву из болесникове околине, тј. трауматским искуством уопште. "Искусна мудрост каже: у радости не заборави да се припремаш за жалост, а у жалости не заборави да се надаш бољем." (Св. Филарет Московски) "Жалост може бити оправдана, али никада не сме бити претерана. Искусни мудрац каже: Жалост је многе убила и нема користи од ње. Жалост никада не сме бити јача од вере у Бога и од наде у Његову помоћ. Ма шта се десило, треба да верујемо у Његово милосрђе и да се надамо да ће нас Он помиловати. ...Принесите Богу жељу да се молите, а Он ће вас услишити и дати вам молитву. (Св. Филарет Московски) "У часу очајања знајте да не оставља вас Господ, него да ви остављате Господа." (Поуке Оптинских Стараца)
Личност у депресији је личност у расулу. Осећа се утучено, јадно, ништавно, беспомоћно. Потиштена је, суморна, безвољна, раздражљива, обесхрабрена, преплашена, преплављена очајањем и безнађем. Губи интересовања и жеље, као и уверење да ишта може постићи. Море је мрачне мисли, опседају црне слутње и прогања осећање кривице.
За разлику од маније где имамо гордост - пренаглашено самопоштовање, код депресије тј. очајања - самопоштовања скоро да ни нема. Негативно мишљење болесника о себи самом, указује на снижење самопоштовања, које представља кључни знак депресивне болести, и оличава се у три речи (3Б): безвредност, безнадежност и беспомоћност. Болесник себе сматра неадекватним (неодговарајућим), нарочито у оним цртама у којима је његова карактерна структура највулнерабилнија (најрањивија), па се при том јављају и осећање смањеног самопоуздања, стида, а касније и осећаја кривице. Стид прати стварне или имагинарне неуспехе због неиспуњења Его-идеала, односно захтева Суперега, као унутрашњег (моралног) ауторитета, који је настао поунутрашњавањем спољашњег ауторитета и представља поунутрашњеног оца. Што је крући-гордији Суперего, то је већа склоност ка депресивном реаговању, као виду кажњавања од незадовољеног Суперега. Метафорично говорећи, савитљиво дрво се не ломи, већ круто (гордо). Депресивни болесник показује тенденцију да преувеличава степен и последице неког свог недостатка и неадекватности. Како депресија прогредира, потврду за своје ниско самопоштовање налази не само у садашњим догађајима, већ и у безначајним догађајима из прошлости. Овим механизмом се осећање стида прогредира у осећање кривице, а даље претеривање доводи до суманутог искривљавања, те тако настају сумануте депресивне идеје (нпр. крив сам за II светски рат - а то што је рођен после рата, не представља му никакав проблем). Оценивши себе као кривца за све и свашта, сматрају да су недостојни и мрвице хлеба, да су недостојни да живе. Св. Јован Кронштатски
Код психотичке депресије дакле, постоје поменуте сумануте депресивне идеје, и то: идеје самооптуживања, идеје пропасти (моралне, здравствене и економске), идеје грешности и безвредности живота. Могу да се појаве и нихилистичке идеје тј. негирање објективне стварности - говоре да више никога немају, да су им деца помрла, ... Болесници анализирају своју прошлост, фалсификују у сећању податке о томе и извлаче закључке о грешности. За многе догађаје и неуспехе, личне и породичне, болесник сам себе оптужује. Он је за све крив, а најбезначајнији догађаји добијају огроман значај, са наглашеним осећајем кривице. Болесници показују негативну интерпретацију искуства и негативну интерпретацију себе. Фалсификујући сопствену прошлост они невиде ништа лепо у њој. Цео живот им је био "напоран", "тежак и мучан", "увек су се у животу мучили", целог живота су "грешили, чинили разне преступе, непоштене радње", иако су у суштини они били обично марљиви, савесни, педантни, морални и честити људи. Песимистичке идеје могу бити у вези са прошлости (нереалне идеје самооптуживања за неке прошле радње са јаким осећајем кривице), садашњошћу (људи мисле о њему да је слаб, никакав, безнадежан), будућношћу (све ће пропасти, не вреди живети, треба се убити).
Спавање је поремећено у смислу несанице, почевши од тешког успављивања и буђења у току ноћи, па до раног јутарњег буђења бар два сата раније него што треба (типично), после кога не може да спава, лежи будан у кревету и чека јутро окупиран песимизмом.
Прекомерно спавање може да буде знак маскиране депресије или својеврстан механизам Его одбране (Живот је неповољан, није лепо живети, боље је спавати!), при чему личност улаже енергију у сулуду Его одбрану, уместо у суочавање са проблемима и развој сопствене личности, као што би то било нормално. Повишен апетит може такође да буде знак маскиране депресије (уживање у храни као компензација за недостатак других задовољстава).
Код депресије дакле постоји и анхедонија - губитак интересовања или губитак задовољства у активностима које су до тада нормално причињавале задовољство, као и недостатак емоционалног одговора на нормално пријатне догађаје и окружење. Постоје дакле неспособност за радост, неспособност за доживљавање љубави, као и неспособност за одлучивање-неодлучност (амбиваленција).
Код депресије као поремећај псих. функц. воље срећемо хипобулију или абулију - снижење вољне активности до гашења. Депресивни болесник је без енергије, све што ради ради са теретом и бројне послове оставља незавршенима, а које иначе у нормалним околностима веома брзо завршава (ненамештени кревети, прљаво суђе, ...). Пацијент се често запушта (фризура, умивање, ...). Присутан је губитак енергије и замор практично сваког дана. Болесници су веома критични у односу на околину, чак и превише обзирни према околини (крут и престрог Суперего), што може да има негативне, чак и фаталне последице. Слабљење вољне активности појачава пацијентову зависност од других, у првом реду чланова породице, што појачава пацијентово уверење да је беспотребан и на терету породици, а што још више појачава ионако јако осећање кривице. Понашање је карактеристично - зависност од других, социјално повлачење (повлачење из друштва, отуђивање од деце и најближих), психомоторна успореност (инертност, безвољност), или чак агитација. Код агитиране депресије, постоји туга праћена интензивним страхом и психомоторним немиром. У стањима агитиране депресије, могућа су и врло свирепа самоубиства (резањем гркљана, парањем желуца, ...).
Једним социолошким истраживањем, утврђено је да расте број самоубистава међу људима који су склони депресији (или пате од депресије) у послезимском периоду, дакле, у пролећним и летњим месецима, што је неке истраживаче навело на закључак да постоји непосредна урочно-последична веза између пораста температуре ваздуха и склоности ка самоубиству код поменутих особа. Но, даља истраживања су показала да је прави узрок повећане стопе самоубистава у том периоду године, заправо, све активнији друштвени живот других људи, што код особа склоних депресији само повећава осећање изолованости, беспотребности, речју, несреће.
Код депресије су снижени скоро сви нагони. Снижење нагона чопора се манифестује усамљивањем, изоловањем од друштва. Снижење мотива рада и самопотврђивања се манифестује слабљењем радне способности. Снижење нагона за исхрану (губитак апетита) праћено је губитком телесне тежине (прогресивно мршављење). Снижени су и сексуални и родитељски нагон. Одсуство жеље и потребе за формирањем породице имамо само код депресија, а родитељски нагон се управо манифестује у жељи и потреби за формирањем породице и одговарајућом бригом о потомству. Секташко пропагирање нерађања или малобројног рађања, се са полицијско-војног становишта, сматра за дело које је најдиректније усмерено против државне безбедности, као што ћете то уосталом и видети у књизи пол. капетана Зорана Д. Луковића - СЕКТЕ-приручник за самоодбрану. Нас Србе, ово сразмерно много више погађа него било који други народ, било да питање наталитета сагледавамо из историјске перспективе, било из угла врло актуелне садашњости. Може се рећи и то, да човеков однос према рађању деце, метафорично представља и његов однос према животу уопште. 1 Мој. 28:3 – А Бог Свемогући да те благослови, и да ти да велику породицу и умножи те, да од тебе постане мноштво народа, О родитељском нагону се може говорити и као о својеврсној манифестацији нагона за самоодржањем. Код депресивних пацијената, снижење нагона за живљењем изражено је у виду тенденције ка самоубиству. Дела 16:28 – А Павле повика здраво говорећи: Не чини себи зло никакво, јер смо ми сви овде.
Емоције су оштећене у смислу постојања безразложне туге и жалости, одсуства радости, тако да се постепено долази до правог депресивног расположења. Изглед болесниковог лица се мења, лице постаје жалосно, забринуто, уморно, што га све чини знатно старијим. Болесник има болно замишљено лице са борама туге (знак омеге на челу, спуштени углови усана и Veragouth-ов набор тј. двоструки набор на средини горњег очног капка). Мисаони ток је максимално успорен. Говор тих, понекад једва чујан, често плачан, са дугим паузама између речи и повременим уздасима. Постоји и оштећење концентрације за теме које не окупирају пацијента. Пацијентова пажња је концентрисана на самог себе, на сопствене идеје, на тужно расположење, тако да је знатно отежано скретање пажње на друге теме.
Синтимно дејтво афекта (емоција), на процес мишљења код депресивног расположења, значи да ће особа све доживљаје примати песимистички, па чак и ако имају изразито весео карактер (као нпр. рођење детета).
Познати су и случајеви индуковане манично-депресивне психозе, дакле, као својеврсна зараза, само са блажим симптомима код зараженога него код индуктора. Сходно томе ћете и разумети зашто се пропагирање дефетизма (депресија), са полицијско-војног становишта сматра за антидржавно деловање, као што ћете то уосталом и видети у књизи пол. капетана Зорана Д. Луковића - СЕКТЕ-приручник за самоодбрану. На крају крајева, сваки рат је у својој бити и суштини, примарно психолошки рат. 1 Кор. 14:10 - Има на свету Бог зна колико различних гласова, али ниједан није без значења. Као што у претходном линку рече Свети Владика Николај: "Христос је рекао: не бојте се онога, ко тело убија, бојте се онога, ко душу убија.". "Док је год у једном народу, као и у једном човеку, душа жива и јака, дотле ништа није изгубљено и ништа није мртво, што је прашином посуто." (Св. Николај Жички)
Исток је много, много опаснији и суштински агресивнији него Запад. Док је Запад агресиван и узурпаторски настројен према Богу, Исток је агресиван и узурпаторски настројен према човеку, очекивајући од човека немогуће, очекивајући од човека да се лиши своје човечности, своје људске природе у њеним позитивним аспектима (као што је то нпр. псих. функц. воља). Исток је позив на аутоагресију, позив на самоуништење. Исток је споља гледано мирољубив, а суштински изразито агресиван, и то агресиван према самом себи. Основна карактеристика депресије је да ту имамо управо ретрофлексију (посувраћивање) агресије - уместо напоље, агресија иде унутра, ка себи (крут Суперего).
Закључак
Што смо од себе удаљенији, то ћемо бити склонији депресији. Депресија је слом "наше" умишљене личности, и утолико се она теже и подноси. Говорећи у категоријама Запада и Истока, било да се гордимо над Богом (кроз спољно појавне категорије), било да се гордимо над човеком (гордећи се на пољу врлина), депресија нам не гине Приче 1:32 – Јер ће луде убити мир њихов, и безумне ће погубити срећа њихова..Било да се гордимо над Богом, било да се гордимо над човеком, гордимо се уствари над Богом, јер је Бог и створио човека по свом обличју 1 Мој. 1:27 – И створи Бог човека по обличју свом, по обличју Божјем створи га; мушко и женско створи их.. Бог је делатно Биће, и у том светлу се види сва трагичност философије такозваног и самозваног просветитељства, која је оличена у Волтеру, а о којој сазнајемо из линка посвећеног тумачењу Символа Вере од протојереј др Александра Шмемана. "Хришћанство са једне стране одбацује многобожаштво и свечано објављује једнога Бога као апсолутно Биће, док са друге са једнаком одлучношћу одбацује и оно схватање Бога које се зове деизам. Деизам је схватање Бога као "узрока" или по чувеној Волтеровој аналогији Часовничара који је створио сложени механизам света, ставио га у погон, али после тога више не учествује у његовом раду." По православном тумачењу, Бог је створио човека са слободном вољом, и људским животом као и светом уопште, управљају две ствари: Божија воља и слободна воља човекова. Бог ни под каквим условима не поробљава човекову слободну вољу, а човек је позван да буде саделатник Богу.
У том светлу, битно је сагледати однос Православља према питању страдања.
Од протојереј др Александра Шмемана у тумачењу Символа вере, сазнајемо и за нека својства прехришћанских религија. "Ни против чега се Хришћанство није борило са толико одлучности као против "дуализма", против вере многих прехришћанских религија да постоје два начела: начело светлости и начело таме, начело добра и начело зла. Дуализам је изникао из искуства света по коме страдање, зло и изопаченост господаре светом. А будући да страдање и зло по схватању дуалиста долазе од материје, онда је нужно бежати од материје у чисту духовност."
Занимљиво је шта о том бегу "у чисту духовност" каже Свети Владика Николај у беседи о омладинском песимизму: "У Упанишади, светој књизи Индијанаца, стоји написано: „човек, који је поседнут вољом, мислима и вером, јесте роб, онај, који није поседнут, слободан је. Зато, ако се човек ослободи воље, мисли и вере, - то је знак слободе, то је пут, који води Брами, то отвара врата, кроз која се прелази на другу обалу мрака", тј. кроз која се улази у Нирвану. Но који је то смртни, који није поседнут вољом, мислима и вером? И који је то смртни, који је се свега тога ослободио и остао жив? Ниједан; чак ни сам Буда, главни учитељ песимизма индијског. Чак ни он се није до смрти своје могао ослободити воље, мисли и вере; до смрти своје он је хтео, мислио и веровао. Он је веровао постојано у Нирвану, он је мислио непрестано о овоме призрачноме, метапсихозноме, страдалноме, и ономе бесвесноме, нирванскоме, спокојноме свету, он је, најзад, хтео, -хтео је да се отресе жеље за овим светом и да приведе друге људе ономе сазнању, које је његову душу испуњавало. Људи су могли доћи потпуно до онога сазнања, коме их је Буда водио, но људи се нису могли потпуно одрећи своје воље, својих мисли и своје вере. У својој тежњи, да се одрекну воље и мисли и вере, следбеници Будини су само успели да ослабе то троје, што чини садржину живота, тј. успели су само да ослабе живот."
У тумачењу Символа Вере од протојереј др Александра Шмемана, видимо и хришћански однос према страдању. "Све религије, све философије, све идеологије краће говорећи сви "рецепти", који се већ хиљадама годинама нуде човеку, сви без изузетка обећавају ослобођење од страдања, сви обећавају да ће учинити крај страдањима. .... Зато се мора одлучно нагласити да једино Хришћанство не обећава човеку ослобођење од страдања..... одговор који Христос, који Хришћанство даје на питање страдања. Тај одговор гласи: не укидање страдања, јер је то немогуће у нашем палом свету, већ претварање самога страдања у победу. Управо то претварање је извршио Христос добровољно прихвативши страдање, добровољно се подвргнувши страдању на Крсту. ... На тај начин, Христос нам је Својим састрадањем нашем страдању отворио могућност да и ми наше страдање претворимо у састрадање Његовом страдању, a то значи у духовни подвиг, у духовну борбу, у духовну победу. Страдање је врхунац бесмисла и тријумф апсурда, a Христос је то страдање преиспунио Својом вером, Својом љубављу, Својом надом, a то значи смислом. Страдање није ништа друго до рушење живота, а Христос је то страдање претворио у могућност новога рођења, рођења за истински, духовни живот. ... Али, Христос није поштедео страдања ни Себе, а ни нас. Христос нас је сматрао достојнима неизмерно већега: достојнима учешћа у Његовом страдању; достојнима прихватања страдања као пута за уништење уништитељске силе страдања, то јест као пута уласка у веру, наду и љубав; достојнима прихватања страдања као пута победе, као пута уласка у Царство Божије. "Јер се сила Божија у немоћи савршава" (2. Кор. 12:9). И ако само пажљиво погледамо око себе схватићемо следеће: ако у свету има истинске победе духа, победе вере, победе наде, победе љубави, победе Христове у људима, онда све су те победе, без изузетка, победе тог Христовог страдања и нашега страдања са Христом."
У беседи о омладинском песимизму Свети Владика Николај каже и следеће: "Бог није створио људе са жељом, да они кроз све време свога битисања на земљи остану у примитивној простоти и монотоности живота, искључиво као пастири и земљорадници, но да се развијају и усавршавају. Но култура значи страдање? рећи ће се. Да, култура у истини значи страдање, и то велико, но значи и радост: радост у изналажењу, радост у стварању, радост у надметању, радост у зидању нових форми живота и нових комбинација снага."
Другим речима, православно страдање није толико трпно стање, колико је активно стање, стваралачко стање. Такође, чест појам трпљења у хришћанству, углавном се схвата као стрпљивост у свакодневном говору.
Како објаснити човекове покушаје да се ослободи страдања? Као одговор на то питање, послужиће оно што је проф. др Владета Јеротић пишући на тему зрелости, написао о Способности подношења непријатности, бола и патње: "Принцип апсолутног задовољства коме, према Фројду, тежи мало дете, а који је Фројд с правом супротставио принципу реалности, непрекидно вреба сваког од нас и зато мора стално бити под нашом свесном контролом како не бисмо. дозволили да други уместо нас подносе бол и патњу (као синониме живота). Избегавање сваког бола, и физичког и душевног (отуд претерана употреба медикамената и злоупотребљавање комфора), карактеристика је нашег доба, које и овде показује све одлике инфантилног регредирања." Јн.14:6 Ја сам Пут, Истина и Живот; нико не долази Оцу осим кроз Мене. Мт. 10, 34 - 38. И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан! "Само кроз драговољно ношење Крста познаје се важност Крста. Ко понесе Крст, тај и сазнаје, да је Крст - Пут, Истина и Живот." (Св. Николај Жички) "На сваки начин се чувајте да се на ишта срдите: ниједна непријатност не сналази нас сама од себе, свака се допушта Промислом Божијим ради истих оних спасоносних циљева ради којих су светог Апостола Павла сналазиле невоље, ради којих је он и “био у опасности на ријекама, у опасности од разбојника, од свога рода, од незнабожаца, у опасности у граду, у пустињи, на мору, у опасности међу лажном браћом” (2 Кор. 11, 26)." (Поуке Оптинских Стараца)
Ако по Светом Владици Николају, култура доноси радост, што је по психијатрији апсолутно тачно, како онда објаснити (депресивне) покушаје човека да се ослободи своје човечности, своје воље, као и мотива рада и самопотврђивања? Како објаснити врло често и доминантан симптом код депресије, како објаснити страх, као синоним пренадражености можданог центра за казну? Страх иначе није примарно емоција, већ производ мишљења праћен одређеном емоцијом. Како објаснити депресивно изоловање од друштва, па чак и социјалну фобију? Чега се то човек толико боји? Боље рећи, кога се то човек толико боји? 1. Јов. 4:18 У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер страх има муку. А ко се боји није савршен у љубави. Као одговор на ова питања, послужиће оно што је проф. др Владета Јеротић пишући на тему зрелости, написао о Поседовању зреле, а не инфантилне савести "Зрела савест се показује како у толеранцији али и контроли својих нагонских жеља, тако и у толеранцији али и будности према захтевима свога моралног бића. Незрела савест, напротив, заснована на претњама, страху и осећању кривице, понаша се према самој себи или својој околини садистички или мазохистички. Овакво човеково Над-ја, које је у детињству изграђено под утицајем претерано строгих родитеља, или није уопште довољно изграђено због родитељске занемарености, или што ови и сами нису у себи изградили своју савест - ствара од људи мучитеље других или неуротичне мученике који због претераног осећања страха кривице траже своје тлачитеље. Насупрот тзв. развојној идентификацији, која је једино нормална и код које личност уноси у себе као узор особе које воли и цени, у патолошким случајевима тзв. одбрамбене идентификације не постоји у основи личности емоционална приврженост, већ потреба за осећањем сигурности. У таквим случајевима личност се осећа угрожена, па не могавши да се ослободи страха на други начин, почиње да се поистовећује са особом која је извор стрепње. Из такве идентификације развијају се претеране маскулине или феминине особине личности, које онда делају у правцу садистичке или мазохистичке оријентације у животу."
Из овога се јасно види колико је генијална ствар то што неке владике, промовишу љубав као метод васпитавања деце. Кол. 3:12. Обуците се дакле као избрани Божији, свети и љубазни, у срдачну милост, доброту, понизност, кротост, и трпљење, Кол. 3:13. Сносећи један другог, и опраштајући један другом ако има ко тужбу на кога: као што је и Христос вама опростио тако и ви. Кол. 3:14. А сврх свега тога обуците се у љубав, која је свеза савршенства. Тако ће се добити много.
1. На тај начин ће се елиминисати крутост Суперега која је основна подлога за појаву депресије. Тако васпитане особе ће бити толерантне и будне према захтевима свога моралног бића, а такође и туђега, не осуђујући ближњега, јер је крут Суперего, крут и према себи и према другима. Мат. 7:2 Јер каквим судом судите, онаквим ће вам судити; и каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити. Мат. 12:37 Јер ћеш се својим речима оправдати, и својим ћеш се речима осудити. "Нема мањег греха од осуде, али нема ни опаснијег." (Св. Теофан Затворник) О осуђивању ближњег се иначе говори онда када човек жигоше целу личност, уместо један једини грех (велика је разлика између нпр. "он је лажов" и "он је слагао") Јаков 4:12 Један је законодавац и судија, који може спасти и погубити; а ти ко си што другог осуђујеш? Протојереј Валентин Свенцицки
2. На тај начин ће се спречити оперисање психе, према самој себи или својој околини, у садо-мазо категоријама, односно у црно-белим категоријама напада и одбране. На тај начин ће се остварити Сократов принцип златне средине, дoбијен кроз супротстављање ставова "ничега превише" и "ничега премало", односно - свега довољно, довољно Бога и довољно човека.
По Светом Владици Николају: "Запад не може да усвоји Христа, Исток не може да усвоји Исуса. Или, за то што Запад признаје човека, а не признаје Бога, док Исток признаје Бога, а не признаје човека." Другим речима, Запад (римо-католичанство), ставља акценат на човека Исуса, Који својим мукама на Крсту и целокупним страдањем тријумфије на Велики Петак, док Исток ставља акценат на Христа, Бога Који победивши смрт, победнички тријумфује на Васкрс. Нема радости Васкрса, без страдања Великог Петка.
По Светом Владици Николају решење је: "Познај Дрво Живота, и излечићеш се и од болести Запада и од болести Истока. И бићеш здрав и потпун човек. А здрав и потпун човек је оптимист. Тада ће се рад и вера - антиподи поменутих болести - расцветати на ђубрету конвулзије и резигнације.". Другим речима, решење је у личности Исуса Христа, у Богу Љубави, тј. у успостављању равнотеже између Земље и Неба, овостране и оностране стварности, богочовечанским спојем земаљског живљења и небеског опредељења. То решење представља Тајну Цркве, којој смо ми тело, а Христос глава. Све у свему, излаз је у православној мисли о Богочовеку, представљеној кроз Одлуку четвртог Васељенског Сабора, одржаног у Халкидону (451. год.). На жалост, тада су од Православне Цркве отпали монофизити (живе у Египту и Сирији, где има и православних). Монофизити признају само Божанску природу Исуса Христа, тј. само Христа, не и Исуса. Можда је томе допринела и близина Истока. Мудро би било да је се и ми припазимо.
Војислав П. Радоја
english 
