ХРИСТОС ЈЕ УСКОК У ИСТОРИЈИ
Христос је ускок у историји човечанства.
Он није постао неком еволуцијом, но ускочио је у огањ земаљског живота онакав какав је од вечности.
Ускочио је на земљу Христос, Бог избоден стрелама свих грехова људских од Адама, да изврши три задатка:
да покаже људима, да су све стреле њихових грехова удариле у Бога, и да их је Бог по неисказаној љубави, примио на себе од самог почетка;
да опрости грехе, то јест да почупа стреле из свога срца, скруши их и уништи, и
да, следствено, кроз уништење греха уништи и смрт.
За овакве задатке земља није могла дати јунака. Не само човечји род него ни сва васиона, заједно са човечјим родом, немају моћ за овакве задатке.
За овакве задатке требао је ускок, и то ускок, под чијим се ногама цела васиона угиба, пластична као иловача под ногама лончара.

ОТКРИВАЧ БОГА И ЧОВЕКА
Христос није дошао, да открије само Бога него и човека.
И када је Христос открио историског човека, показао се такав очај, такав мрак и зао задах, и јад и немоћ, да ће савесни људи, до последњег дана историје, са стидом читати јеванђелски билтен о болесном човечанству.
Каква затупелост у распознавању истине! Каква одбојност према милокрвном пријатељу!
Какво суботарско шарлатанство у вери!
Каква паралисаност у чињењу добра!
Каква свирепост у суђењу праведника!
Какав мишји страх за своју власт, част и егзистенцију!
Узалуд говориш: то су били само Јевреји! Типови из јеванђелске драме представљају микрокозмичну квинтесенцу свега што је било и што бива у души људској, и друштву људском, и у целој историји људској.
Отуда се и може рећи, да Христос није дошао, да открије само Бога него и човека - лекара и болесника.

СНОВИ
Нека ти снови буду учитељ. Јер и снови су медиум, кроз који душа може умножити познање саме себе.
У сновима човек често долази до утанчанијег познања својих осећања, грехова, страсти, моћи и немоћи, недостатака и страсти, него ли студијама на јави.
Снови су тајанствена књига, коју душа учи без чула.
Душа сама собом ствара сновима најчудесније ситуације, у које те ставља и кроз које ти открива твој карактер.
Снови опомињу, предсказују, награђују и кажњавају. Кроз понеке снове душа ти отшкрињује тајну своје свемоћи, свезнања, видовитости и слободе.
Снови су и пророчанство будућега живота, у коме ћe душа бити слободна од закона физичкога света.
Више мисли о својим сновима, а мање говори. Јер већину снова ти једини и можеш разумети, пошто ти једини и знаш своје најскривеније тежње, жеље и бриге. A то најскривеније душа баш најјаче и осећа, због чега то најчешће и разрађује у сну и представља ти у драматским сликама и фантастичним ситуацијама.
Нека ти, дакле, и снови буду учитељ.

Страх од себе
Ко се никада није уплашио себе самог, тaj не зна за страх. Јер сва чудовишта спољашња, којих се човек страши, налазе се унутра у њему, и то у неразблаженој есенцији.
Постоји некаква бездна у нама, над коју се човек једном наднесе, остаје до смрти задивљен и устрашен. Сви светови могу стати у ту бездну и не испунити је. И са свима нашим именовањима те бездне душа, ум, воља, осећаји, афекти, страсти, унутрашњи човек, словесност - бездна остаје неисказана, неопредељена и безимена.
Човек се простире донде докле се његова глад простире. Простирања једног дивљака иде докле и поглед његових очију. Простирање једног вишег духовног човека иде далеко, иза граница васколиког света. Нека се сва васиона претвори у једну трпезу, и сви њени дарови изнесу на ту трпезу, један виши духовни човек устаће гладан иза трпезе, јер она је „богодељна" за убожјаке духовне, цела ова китњаста, свадбена васиона. Она и не постоји за то, да засити глад него да створи глад. Како може она заситити глад једног вишег човека? Како може она заситити онога, коме је она и створила глад?

Пет импуЛСа
Има пет главних импулса, којим се руководе људи у својим делима:
   1. лична добит с личним уживањем,
   2. родбинска или крвна веза,
   3. закони заједнице,
   4. савест, и
   5. осећање присуства живога Бога.
Прва три импулса постоје и код животиња, претпоследњи код многих људи, а последњи код неких људи.
Да се изразимо војничким језиком:
Пети импулс је као прва борбена линија, коју кад човек изгуби одступа и пада у другу борбену линију (односно четврти импулс), коју кад човек изгуби одступа и пада у трећу борбену линију (односно на трећи импулс), коју кад човек изгуби одступа и пада у четврту борбену линију (односно на други импулс), коју кад човек изгуби одступа и пада у пету борбену линију (односно на први импулс).
Тако иде декаденца човека, декаденца и пропаст. Велимо и пропаст, јер човек може изгубити и последњу борбену линију (односно први импулс), и онда му ништа не преостаје до тупог индиферентизма према свему, очајања и самоубиства.

Владање собом
Људи, који не могу владати својим срцем, још мање могу владати својим језиком.
Људи, који не могу завести мир у срцу своме, још мање могу завести мир у држави.
Људи, који не могу видети свет у себи, још мање могу видети себе у свету.
Људи, који не могу учествовати у туђем болу, још мање могу учествовати у туђој радости.

Није све лаж
„Овај свет је лаж“није истина.
Ако је у овоме свету лисица лаж, лав није лаж. Ако је змија лаж, во - зар је?
Ако је у овом свету мајмун гад, коњ није гад. Ако је скорпија гад, славуј - зар је?
Ако сматраш човечанство менажеријом, ипак ћеш имати избор.
Ако не желиш лаж, имаћеш друштва; ако презиреш гад, никад нећеш бити сам. 

Чула, разум И ум
Разум има на служби пет чула, ум има једно чуло. Чуло ума јесте разум.
Разумни су они људи, код којих разум господари чулима.
Умни су људи виши од разумних, као што су разумни људи виши од чулних.
Умни су они људи, код којих ум потпуно господари разумом, то јест код којих ум само прима искуство, које му доноси разум, као сиров материјал, који он претвара у нешто сасвим друго, што и не личи на разумом донето искуство. Као што стомак прима споља храну и претвара је у крв, то јест у нешто што и не личи на примљену храну.
Људи пак, код којих разум преовлада умом и искуство разума остане једини несварени садржај ума, постају безумни. Као што се говори о поквареном стомаку и несвареној храни, тако се може говорити о поквареном уму и несвареном, не-оживотвореном, искуству. И као што један организам мора да пропадне при огромној количини хране, но без моћи сваривања, тако и ум мора да се помрачи при огромној количини искуства и знања, кад изгуби моћ контроле овим и моћ контроле преобраћања овога у нешто са свим не слично.

Над амбисом
Као што безбрижна деца и не слуте сурову борбу живота, у којој се налази свет око њих, тако и многи одрасли људи не слуте, као и деца, страшну духовну борбу, коју Христос, са својом ангелском и светитељском војском, води против тамних сила у свету.
Само се за духовна човека може рећи да је изашао из доба детињства, ма колико да је он велико дете у другом једном смислу.
За то духован човек гледајући види човечанство - као мајка неразумно дете окружено страшном опасношћу.
И као што су детету често непојамни савети и опомене родитеља, који будним оком прате дете у опасности, тако су многим и многим људима непојамни савети и опомене духовних људи. Јер за многе остају за вазда невидљиве и невероватне визије, које имају духовни људи, и невидљив амбис, над којим спавају. 

Дете и филосоФ
Дете живи у сезони која јесте, философ живи у сезони, која ће наступити.
Заруменила се бехар-шефтелија, и лепотом својом привукла поглед и детета и философа. Дете гледа и радује се ономе, што му око види. Философ гледа мислима у другу сезону и на месту бехар-шефтелије с тугом посматра сухи скелетон њен, по коме не зује пчеле, но јесења кукњава ветра.
Шта може разагнати облак с чела философа? Шта - ако не продужена му мисао до иза свих знаних сезона далеко, далеко, у сезону вечног пролећа.
 
Разни људи
Питам чулног човека: ко си ти? А он одговара: ја сам ја. - И мисли на своје тело.
Питам мисаоног човека: ко си ти? а он одговара: два странца видим у себи, и ја се пробијам између њих, гостујући час у једног час у другог. - И мисли на инстиктивну и свесну душу своју.
Питам духовног човека: ко си ти? а он одговара: има неко у дну душе моје; пружам руке да га дохватим, но видим, да би ми за то требале руке дуже од васионе. Питај њега, ко сам ја?

Разна добра
Ако верујеш у Бога, а мислиш да су чулна и природна добра једина добра, која Бог даје човеку, онда врло ниско мислиш о Богу.
Сва се чулна и природна добра завршују горчином. А Бог није ловац, који слаткишима намамљује зверове у рупу.
Чулна и природна добра јесу Божји дарови из друге руке. Божји дарови из прве руке, која Бог директно даје, јесу дарови духовни.
Чулна и природна добра даје Бог људима с једном намером, да их подсети на виша, слађа и трајнија добра. Заиста, безуман ћe бити онај ко ово не разуме и несрећан ко ово не усвоји.
Чулна и природна добра, заједно са васцелом овом васионом, јесу само царева позивница за гозбу, са назнаењем јела и дарова, песама и игара.
Благо ономе ко се зарадује позивници и похита одазвати се. Благо оном ко позивницу сматра позивницом.
А тешко оном, и двапут тешко оном, ко буде цареву позивницу сматрао правом гозбом, те сујетећи се и лудујући с њоме заборави одазвати се позиву цареву.

Скупоцен суд са јевтиним садржајеМ
Здрав си, млад си, леп си, окупан си, одевен си, богат си, накићен си.
Но какав ужас, ако је твој дан оно што је споља, а твоја ноћ оно што је изнутра!
Каква жалост, ако су твоја уста пуна нечистих речи, и твој ум пун нечистих мисли, и срце твоје пуно нечистих жеља и страсти!
Тада сва твоја спољашња раскош служи повећању ефеката твоје унутрашње сиромаштине; и твоја спољашња лепота служи повећању ефеката твоје унутрашње ругобе; и твоја спољашња чистота служи повећању ефеката твоје унутрашње нечистоте.
He заборави, да људи осећају јаче смрад од нечистоте из скупоценог суда него из јефтиног.

Сујета
Као што трешња не доноси плода пре него отресе цвет, тако ни човек не може донети плода духовног док не отресе са себе телесну сујету и спољашње кинђурење.

Себичност и хероизаМ
Буди неповерљив према теоријама и разговорима о закону себичности. He постоји никакав закон себичности. Бог је присутан у васиони, и људи су Божји сој.
Човек, који скочи у воду да спасе дављеника, једним потезом уништава такве теорије и ућуткава такве разговоре.

Природа огледало човека
Теорије о себичности не могу се оправдати природом. Људи су врло брзи да за своје зло криве другога.
Природа се равна према људима. Према ћуди човека и природа подешава своју ћуд. Док је Адам био покоран Богу, и природа је била њему покорна. Када се он збунтовао против Бога, и природа се збунтовала против човека.
Као што једна одређена и јака мисао, или жеља, или страст, дејствује на цело тело човеково и на нерве човекове до у саме врхове ових, тако и ћуд, расположење, вера и морал човеков дејствује на сву природу с краја у крај.
Злоба човекова може испунити целу природу злобом, и милост човекова може преобразити целу природу милошћу.
Код нас на Балкану и данас народ верује, да кише, суше, градобити, плодне и неплодне године, здравље и помори зависе од моралне чистоте народа. Ово је најстарија и најупорнија вера свих народа на.земљи.
Према светим људима природа је милостива, према несветим и нечистим осветљива.
Природа је, дакле, огледало човека. Какав је човек, онаквога природа собом и приказује.
He постоји ниједан закон себичности у природи. Но људи себични, у временима плиме себичности, огледају своје онакажено лице у огледалу природе и приписују своју ругобу огледалу.
Кад је огледало било одговорно за ругобно лице, које оно мора верно приказати?

ПОЧЕТАК КАЛЕНДАРА
Сваки дан грешити и сваки дан кајати се, то се не може узети као напредак, но као тапкање на једном месту у место корачања напред. Докле год кајање не превагне, и грешење се не умали, наши дани ћe бити испуњени зидањем и рушењем једне исте куле.
Мораш се, дакле, постарати, да једнога дана можеш показати нешто од јучашњег зидања непорушено. To ће бити твој први дан живота.

Ткање и осипање
Ако дању ткаш а ноћу осипаш, никада нећеш саткати. Ако дању зидаш a ноћу рушиш, никада нећеш сазидати.
Ако се, дакле, молиш Богу, а чиниш оно што је зло пред Богом, никада нећеш моћи своју душу ни саткати ни сазидати.

Људи имају здраво суђење
Људи не верују у веру, коју проповедају маловерни.
Људи с неповерењем смотре на знање, које уче охоле незналице.
Људи се бунтују против богатства, кад је у рукама тврдице.
Људи презиру власт, кад је носи човек без достојанства.
Болесници нерадо позивају у помоћ јехтичаве лекаре.
Имају ипак људи здрав смисао и поштено суђење. Уморан путник љути се на крчмара, који му не може понудити ни вечеру ни постељу, и пита га: зашто си се назвао крчмарем?

Скривати себе - слабити себе
Понеки човек скрива своје слабости од оних који га воле, да га се не би згнушали. И скрива себе од оних који га хвале, да га не би наружили.
Двојако он греши. Прво, јер не зна, да кад би открио своје слабости, они који га воле и хвале не би га мање волели и хвалили. Открију ли пак ови сами његове слабости, онда ће неминовно доћи гнушање и поруга, којих се он толико боји.
Друго, јер заборавља да једно Око све види, све зна и све проказује.
Боље, дакле, открити своје слабости раније него оставити их да нарасту и саме се открију доцније, јер је лакше поднети стид у младости него у старости.

Сам себи гроб
3а жаљење је грбав човек, и за жаљење је слеп човек. Али нико није више за жаљење од два човека:
онога ко се увек труди да оправда своје грехове, и
онога ко се увек труди да утврди себе у неверовању.
Шта можеш рећи о овој двојици осим да они од рођења до смрти праве од самих себе сами себи гроб?

ГРЕШЕЊЕ И ГРЕШЕЊЕ
Има грешења и грешења. Оба у крајњој линији воде гађењу. Једно грешење води гађењу од себе самог, друго грешење води гађењу од живота. Прво грешење је надежно, друго је безнадежно. Прво грешење је као ноћ, у којој се види једна звезда на помраченом небу; друго је као ноћ с помраченим небом без иједне звезде.
Сваким новим грехом добар човек товари осуду и гађење на себе, а зао човек сваким новим грехом товари осуду и гађење на живот у опште. Ипак је бреме првога сношљивије од бремена другога. Јер прво бреме одвешће кад тад поправци, а друго бреме одвешће кад тад самоубиству.
Гадити се на себе значи гадити се на прљав суд, у коме је живот. Гадити се на живот значи гадити се на празнину прљавога суда. јер буд је прљав буд је празан.
Ниједно грешење није добро, али има грешења с надом и грешења без наде.
- Гледај у победу а не у блато! рекао је неки војсковођ војнику, који се жалио на блато.
- Блату припада моја победа! Одговорио је безнадежни војник.
Овако одговарају безнадежни грешници на све небесне поруке.

ОПЕТ ТО МАЛО ДРУГАЧИЈЕ
Ко драговољно прими свој грех на себе, томе је јарам лак. А ко свој грех баци на другога, или га присиљено прими на себе, томе је јарак тежак.
Христос је драговољно примио грехе целога света на себе, па ипак је (или: за то је) изјавио, да је његов јарам лак. Лакоћа јарма не лежи толико у греху колико у драговољности примања греха на себе. Тешкоћа греха не лежи у греху него у зловољности примања греха на себе.
Адам је бацио свој грех на Еву, Ева на змију. За то су све троје бачени у точак времена, у коме се и до данас препиру, чији је грех? Да ли је грех грех духа (човека), или је грех грех тела (жене, природе), или је пак грех грех нечовековог телоподобног духа (ђавола)?
Уједанпут грех и јесте и није онога, ко га прими на себе. За један кратки тренутак јесте, а за сву вечност није.
Да се Адам није изговарао него да је примио грех на себе, грех би остао на Еви и демону. Да се Ева није изговарала него да је примила грех на себе, сав би грех остао на демону.
Када дух прими грех на себе, грех остаје на телу и демону. Када дух и тело приме грех на себе, грех остаје само на демону.
У првом случају дух постаје девствен; у другом случају и дух и тело постају девствени, то јест цео човек постаје девствен, то јест слободан од греха, слободан од двоумице, и радосно покоран вољи Божјој.
Човек, који драговољно и са стидом и кајањем прими свој грех на себе, без осуде ма кога другога за исти, нашао је корен зла у свету, и ударио секиром у тај корен.
Човек пак, који тражи узрок злу ван себе самога, нити ће га икада наћи нити ће ударити секиром тамо куда је замахнуо. Јер докле се змија буде безбрижно товила његовим грехом унутра у срцу његовом, дотле ће он замахивати секиром по целој васиони док на крају не удари у – корен добра.

ИСПОВЕСТ
Исповест је захтев цркве, да човек покаже своју скривену сенку.
Исповест је захтев цркве, да човек покаже ране своје душе, које прикрива привидним здрављем.
Исповест је захтев цркве, да човек открије слабост своју, коју прикрива маском моћи.
Исповест је захтев цркве, да човек отвори гној душе своје, који он вештачки замазује спољашњим мирисима.
Исповест је захтев цркве, да човек који игра улогу прекрасног витеза, покаже себе као грбоњу, какав се он интимно и показује себи самом.
Нико не иде лекару, да му се похвали својим здрављем, но да му покаже труло место на своме здрављу. Исто тако, нико не иде исповеднику, да му се похвали својом праведношћу, но да му саопшти неку опасну пукотину на својој праведности.
Када човек прелази праг лекарев, он оставља сву охолост пред вратима лекаревим, да би је поново узео собом при повратку међу људе. Када човек полази на исповест, он мора оставити сву охолост пред вратима цркве. Благо њему, ако је ту и заборави при повратку међу људе. Дај Боже, да при изласку промени штап, и да уместо охолости узме смиреност за поштапач у животу.

Сметња врлИНИ
Многим људима увек се чини, да када би били у другим приликама били би бољи људи.
Богаташу се чини, да је богатство сметња врлини, сиромаху сиромаштво, зналцу знање, простаку простота, болесноме болест, здравоме здравље, староме старост а младоме младост.
To је само илузија и признање свог моралног пораза. Као када би се један лош војник правдао: на овоме месту морам бити побеђен, нека ми се понуди друго место, и ја ћу бити храбар! Прави војник је увек храбар, било да се одржи на своме месту било да погине.
Да је цар Лазар утекао са Косова, сматрао би се побеђеним, но како је остао до краја на своме месту и погинуо, он се сматра победиоцем.
Адам у Рају изгуби веру, Јов на бојишту утврди веру.
Пророк Илија никад не рече: глад ми смета да будем послушан Богу! Нити цар Давид рече: круна ми смета да будем послушан Богу!

Пехар сласти
Кад би ти понудили златан пехар са најбољим вином у свету и рекли: пиј, но знај, да је на дну скорпија - да ли би пио?
У сваком пехару сласти земаљске налази се на дну скорпија. И уз то, на жалост, пехари су ови тако плитки, да је скорпија увек близу усана.

Лопов и мољци
Ако си богат само оним, што лопови могу украсти и мољци појести, са чим ћеш остати ако лопови збиља украду, и мољци поједу? 

Безбожник је себи џелат
Кад се човек окрене лицем к Богу, сви путови воде Богу. Кад се човек окрене лицем од Бога, сви путови воде у пропаст.
Ко се одсутно одрече Бога, и речју и срцем, тај не може ништа у животу учинити, што не би водило његовом потпуном разорењу, и телесном и душевном.
Зато се не жури да тражиш џелата безбожнику. Он га је нашао сам у себи, поузданијег него што му га сав свет може дати.

Ева и МАРИЈА
Ева и Марија практично значе за нас телесну мудрост и духовну мудрост. У црквеним песмама пева се: „жена би причина страдања, жена и причина спасења."
Ева је зажелела више него што су јој муж и Бог смели дати без опасности по њу. И она је, с ђаволом, скочила у амбис и повукла за собом цео рај. Тај амбис је историја. Усред тог амбиса буктећих страсти, где се дрво искушења било размножило као црв, Марија је уздигла своју душу високо изнад историје и обручила је Духу Светом.
Плод Евиног заигравања с ђаволом био је њен првенац – човек крвник. А плод Маријиног обручења са Духом Светим био је њен првенац - човек Бог.
Ева је откотрљала точак живота наниже, Марија га управила навише.
Сва драма Еве и Maрије не би за мене и тебе, пријатељу, била довољно значајна, кад она не би била најистинитије представљена драма наше сопствене душе. 

ОПЕТ ТО МАЛО ДРУГАЧИЈЕ
Опет Ева и Марија! С гледишта психичког, Ева и Марија означавају нашу основну душевну подељеност. Међу њима је борба на живот или смрт, и ту борбу ми носимо у себи од колевке до гроба.
Око чега се боре Ева и Марија у нама? Око њиве наше душе. Питање је, која ћe од њих захватити целу њиву?
Не би се могло рећи, да Ева представља нашу инстиктивну, а Марија нашу свесну природу. Heгo paзвраћен инстикт и развраћена свест представљају Еву, док божански инстикт и божанска свест представљају Марију.
На страни Еве налази се дух нечист, на страни Марије Дух Свети.
И пред тобом је, о човече, сваки дан постављено питање, питање велико као васиона и дуго као историја света: коме ћеш притећи у помоћ - жени, која вуче у амбис или жени, која уздиже Рају? Жени, која се обручила ђаволу, или жени, која се обручила Духу Светом? Жени, која хоће да роди убицу, или жени, која хоће да роди Бога? Речју: жени или девојци?
Буди јунак и помози девојку! He буди као неверна банова госпођа, која додаје гвожђе силном Влах-Алији, да убије Страхињића бана!

Војнички рок
Ма колико изгледало чудно ипак је истина да ми долазимо у овај свет не да у њему уживамо него да се од њега спасемо. Као што људи не иду у рат, да се наслађују ратом, него да се спасу од рата!
Ради већег блага од рата људи иду у рат; ради већег блага од овог живота ми долазимо у овај живот. Ради трајнијег и бољег живота ми долазимо у овај живот.
Прави хришћани никада нису сматрали овај живот другчије него као војничку службу. Сваки војник има да одслужи свој рок, и да иде кући. И као што војници броје дане своје службе и с радошћу мисле на повратак дома, тако и хришћани непрестано мисле о крају овога живота и о повратку дома.

Када црква говори
Када сви говоре, црква не може да дође до речи. Када се намршти судба и завеже све језике, онда црква долази до речи; онда црква једина сме и може да говори.

Клетва и блАгоСЛОв
Старај се чинити људима оно, за што ће те у почетку и проклињати но на крају крајева благосиљати, а никад оно, за што ћете у почетку благосиљати, но на крају крајева проклињати.
Цар Нерон је у почетку благосиљао своју мајку, која га је храбрила на путу порока, но на крају крајева, кад га је порок довео до бесповратног амбиса, он ју је проклињао.
Дете у санкама на леду биће ти благодарно, ако га погурнеш с леђа, но када се оклиза у пропаст сматраће тебе проузроковачем своје несреће и проклињаће те.
Грешници ћe те обасипати похвалама, ако будеш правдао њихове грехе, но не иди им ни близу самртничке постеље, када буду били на издисају.

НАЈДОСАДНИЈИ ДРУГ
Друговање духовна и телесна човека једва је што угодније и дуготрајније од друговања овце и шакала.
Ако си духован човек, нико ти не може бити досаднији друг од човека, који највише воли да говори о стицању богатсва и телесним уживањима.
Ако си богаташ и највише волиш да говориш о богатству и телесним уживањима, нико ти не може досаднији друг од човека духовна, који говори о Богу и души.
Духован човек никада, ни у животу ни на самрти, неће пожелети друштво телесног човека, нити ћe се икад покајати, што није следовао саветима овога. А телесан човек пожелеће ако не пре a oнo извесно на самрти друштво духовна човека, и на самрти ћe се извесно покајати, што није следовао саветима овога.

ДУХ ПРОТИВЉЕЊА
Ко се год противи Божјем закону, тај ће се убрзо почети противити природном и друштвеном закону. Ко год се противи вољи Божјој, тај ће се ускоро почети противити свачијој вољи.
Ко год се противи власти Божјој, тај ће се ускоро почети противити свакој власти.
Ко год се противи љубави Божјој, тај ће се ускоро почети противити и љубави мајке, жене, деце и пријатеља. Љубав таквога створења претвориће се у самољубље, самољубље у очајање, a очајање је најкраћи пут ка самоубиству.

ГРЕШНИК МРЗИ ПРАВЕДНИКА
Човек мрзи онога, против кога греши. Прво га се боји, па онда мрзи.
Када човек учини грех према пријатељу своме, најпре га обузима страх, који се убрзо претвара у мржњу. А мржња са свим заслепљује.
Човек мрзи онога, ко зна његов грех. Прво га се боји, па онда мрзи.
Када човек докучи, да неко зна његов грех, њега најпре испуњава страх од тога некога.
Страх се убрзо претвара у мржњу. А мржња са свим заслепљује.
Исти се процес одиграва у души човека, који је свестан, да је учинио грех према Богу, или да Бог зна његов грех. Најпре га испуњава страх од Бога; страх се убрзо претвара у мржњу према Богу. А мржња са свим заслепљује.
Заслепљен мржњом према човеку, човек помишља на убиство. Но, како је убиство Бога немогуће, то заслепљени мржњом према Богу употребљава место убиства нешто што сматра равномерним убиству - одрицање Бога. Ово је међутим равномерно једино самоубиству.

ПРОТИВ РАСЕЈАНОСТИ
„Совокупивии разстојашћајасја јестетства" - каже се за Христа у једном црквеном ирмосу.
А то значи, да је Христос сабрао наше раздробљено, расуто и расејано биће.
Сви смо ми расејани, докле год не нађемо један центар, у коме се биће наше може сабрати, као расејани зраци у једном сочиву.
Тај центар био је Исуса Христа живи Бог у Њему.
Ни једно питање Исус није решавао, док прво није загледао у тај свој центар бића. Он је увек говорио из тога центра. Зато је он стално био нерасејан и прибран. У свакоме тренутку он је био цео, без расејаности и подељености.
Његове непрекидне молитве биле су непрекидно општење његово са центром и непрекидно тоњење у центар, - непрекидно прибирање и сабирање себе.
Чини и ти тако, и бићеш сличан Христу. А бити сличан Христу значи бити лепши од сунца и моћнији од васионе.

Велики човек
He можеш бити велики човек докле себе не сматраш умрлим.
He можеш бити велики човек ни на једном месту у свету и ни у једном положају у друштву; -
прво, докле год имаш страх ма од чега мањег од Бога;
друго, докле год имаш љубав ма према чему мањем од Бога, и
треће, докле се год не привикнеш сматрати своју смрт нечим бившим а не нечим будућим.

ЛАГАНО АЛИ ДОСТИЖНО
Природа је тако лежерна, као да ништа не ради, но у ствари она је тако безодморно запослена, као да се вечерас за смрт спрема.
Ленив човек, чија леност пада у очи, привидно личи на природу, али је у ствари са свим различан од ње. Ужурбан човек, чија журба пада у очи, привидно личи на природу, али је у ствари различан од ње. „Жури се лагано!" - рекли су стари, и тиме су свакако хтели поучити људе методу лагане журбе.
Скривена је ужурбаност природе, а откривена њена тихост. Трава се не примећује да расте - и неука деца љуте се на немоћ природе - но природа дан и ноћ ради, да трава узрасте већа.
Нe морају људи приметити сваки дан, да ти духовно растеш, не води бригу о томе, али ти треба да осећаш, да све већи изнутра растеш.
Божја је мера финија и правија од људске мере. Када људи мере штапом, Бог мери свиленим влакном.

ПОДРАЖАВАЊЕ СВЕТИТЕЉИМА
Није лако одмах подражавати Христа. Подражавај прво добре људе из твога села. To нека ти је прва степеница.
Подражавај онда свете људе из твога народа. To нека ти је друга степеница.
Па, по том, подражавај највеће светитеље цркве. To нека ти је трећа степеница.
И најзад подражавај Христа. To je врх, на који се не скаче једним кораком са дна.
Труди се непрестано око своје душе као око најплоднијега врта, који баш за то што је најплоднији најлакше зараста у коров.
Сви твоји трудови, спољашњи и унутрашњи, нека су намењени души. Јер то је једино што можеш спасти од потопа смрти.
Но, не очекуј, да ћеш убелити своју душу без дугог и трудног метода, којим се људске душе беле, према разрађеној и успешној пракси цркве.
Наравно, сав твој труд може остати узалудан без животворне благодати Божје. Управо, благодат je y чишћењу душе оно што је вода у прању платна. Праља се труди рукама, пракљачама, стенама и сапуном, но, у ствари, вода бели. Тако је и с тобом; теби припадају: пост, молитва, бдење, размишљање, покајање и добра дела, но благодат је Божја вода, што омива, чисти и бели.
Зато пророк и моли Бога: помилуј ме, Боже, по великој милости твојој, ... омиј ме и постаћу бељи од снега (Псалам, 51).

Откривач таЈНИ
Нису паметни људи својом памећу открили многе тајне него су само својом жељом и трудом куцали на врата тајни, и Бог им је отворио.
Људи су желели познање ствари и закона, и Бог им је открио то, према њиховој жељи и њиховом труду. Да су паметни људи са истом таквом жељом и трудом тражили познање Бога, Бог би им открио себе онако исто као што им је открио радиум и гравитацију.
Велики откривачи великих тајни створене природе снебивали су се пред похвалама људским, јер су oceћaли, да је сва њихова заслуга састојала се у куцања на врата тајни, а да је врата откључао Онај, који и држи кључеве свих тајни неба и земље (Лука 11, 58).
Зато кад си успешан, реци: Господе, мени припада само труд, а теби успех.
Поступиш ли иначе, занесен похвалом, знај, да ћe небо поступити с тобом исто као што земља поступа с лоповом.

ЗАЛУДНЕ СЛУГЕ
Предаји забораву што брже своје добре трудове и заслуге.
Срамота је, да те пчела и мрав претекну у томе. Сматрај, као пчела и мрав, сваки нови труд, као први труд, и сваку нову заслугу као прву заслугу.
Истицање својих трудова и препричавање својих заслуга доноси зао плод: злу вољу, раздор и свађу међу људима. И, најзад, неизбежно осећање ненаграђености и -очајање.
Да ли си икада видео очајна мрава или очајну пчелу?
Заиста, срамота је за човека, да мрав и пчела боље од њега испуњавају славну заповест Христову: када свршите све што вaм је заповеђено, говорите: ми смо залудне слуге, јер учинили што смо били дужни чинити (Лука 17,10).

ТЕКОВИНЕ
Свака тековина, било у знању или у имању, стечена трчањем и трудом, мимо Бога, повећава жеђ за тековином. Ма и трудом стечена, но мимо Бога, таква је тековина грех.
А сваки грех повећава жељу за новим грехом. Оно што се стече кроз Бога, оно чини човека задовољним; оно гаси жеђ.

Чиме се хвалИш?
Чиме се хвалиш?
Златом? To исто злато држала је планина у себи, и није се хвалила.
Оделом? Ту исту свилу носила је гусеница у себи, и није се хвалила.
Здрављем? Још боље здравље има вук у гори, но не хвали се.
Апетитом? Мравојед с апетитом једе мраве до смрти, а потом мрави њега једу.
Срећом? Гле, лисица је неповерљивија према срећи. И кад стоти пут успе да ухвати кокош, она у страху ослушкује, с које ћe стране, пући пушка.
Коњма? Како можеш високо мислити о својим коњима, кад они не мисле високо ни о себи нити - о теби?

He понети се мудрошћу
He понеси се мудрошћу. Ни туђом, јер није твоја.
Ни својом, јер чим си се понео значи да је немаш много.
Ниједна лампа не гори док се не долева.
Све се лампе могу напунити, а лампа мудрости никада.

Лако је научити
 животињу.
 Лако је научити
 простака.
 Али је тешко
 научити онога,
 које ненаучен већ
 постао
учитељ другима.

У друштву и у самоћи
У колико се год мудрији показујемо пред људима, у толико се луђи осећамо пред caмим собом.
У колико год више истичемо пред људима своје врлине, у толико се јаче истичу пред нама самима одговарајуће слабости и пороци. Један војник исповедио је своме пријатељу, да кад год је у друштву истицао и описивао своје јунаштво у рату, у његову свест неодољиво су се тискале слике свију његових пораза и кукавичлука у животу.

Зли разговори
Које су две зле ствари, о којима људи најрадије разговарају?
Туђи грех и своја победа.

СЛАВОЉУБЉЕ
Ако запалиш све врлине у себи као велике свеће, добро ћеш учинити; но ако при том задржиш славољубље, ово ће као силан ветар убрзо све упаљене свеће погасити. Ти ћеш (их) можда опет упалити, но ветар ће их опет погасити.
За то прво устави ветар.

Бити човек то је мало
Учини добро и закопај под камен, оно ћe од камена начинити себи језик и објавити се.
Ако си у тамници због правде, све звезде ће сијати над твојом тамницом и радити за твоју слободу.
Ако си на вешалима због правде, сва небеса ускомешаће се, и радиће да твоју смрт обрате у живот.
Буди човек, то је мало речено.
Будите богови, вели Свето Писмо.
Буди човек, то је кратак пр