Национални идентитет

Национални идентитет

Појам националног идентитета подразумева историјску свест, представу о историчности, представу о обичајима и уопште о организованости друштва и заједнице у периоду пре него што смо ми дошли на свет. У томе препознајемо спону генерација - везу са нашим прецима: да не полазимо од нуле и да имамо неко искуство.

Како настаје идентитет уопште, па самим тим и национални идентитет?

Дете се психолошки развија, постаје личност управо кроз низ сукцесивних поистовећивања. Другим речима, поистовећивање тј. идентификација - отуда идентитет, један је од основних покретача развоја личности (процес персонализације). Да нема поистовећивања, не би било ни личности (!). Национални идентитет би подразумевао један стабилан одредишни оквир, постојање стабилне представе спрам које се личност у настајању ствара.
Насупрот овој, тзв. развојној идентификацији, која је једино нормална и код које личност уноси у себе као узор особе које воли и цени, у патолошким случајевима, код тзв. одбрамбене идентификације, не постоји у основи личности емоционална приврженост, већ потреба за осећањем сигурности. У таквим случајевима, личност се осећа угроженом, па не могавши да се ослободи страха на други начин, почиње да се поистовећује са особом која је извор стрепње. Куда ово води, видећемо касније...

Веома је важно чувати се најпримитивнијег облика поистовећивања у заснивању идентитета, а то је огледални - релациони однос који укида: 

1. сваку свест о разлици (нпр. код језика - српски језик је исто што и штокавско наречје, а оно се састоји од три говорна дијалекта - икавица, екавица и ијекавица (Прус и Баварац се скоро и не разумеју, да тек и не спомињем Немце из Швајцарске, а Хан Кинези са севера и са југа се разумеју само када пишу), па тек наши говори у оквиру дијалеката, па локализми и регионализми (нпр. мердевине, скале, лотре, љестве..; приглавци, терлуци, бозавци, назувице, попке, бобке... циганлук, циганија, циганчење... ), па разлике у песмама и играма, па разлике у народним ношњама, затим разлике у телесној висини нпр. Срба у Црној Гори (просечно највиши) и Срба на Косову и Метохији (просечно најнижи), затим физиономске разлике и сличности (учили смо причу о изолатима из генетике, тј. генетичке карактеристике изолованих популација), па тамнији и светлији тен (сетимо се само оног тамнопутог несретника Хитлера [Што би рекао Ајнштајн, цитирам - "Само су свемир и људска глупост безгранични"), па разлике некад и сад, некада су се носили углавном опанци, а данас углавном ципеле, јел', носе ли се опутњаци по Београду, Златибору и Копаонику, Дурмитору и Тари, Старој планини и Шар-планини, Динари и Романији, Војводини и Банији?, а носили су се некада, још како, итд. итд.), као и 

2. сваку могућу свест о мноштвености (!).

Криза идентитета

Криза идентитета

На жалост, сходно великој заинтересованости политике за ову област, стабилност поменуте представе се много, много више ремети, те се тако на крају национална свест појављује и као производ који је плод активног људског деловања, чинећи тако да одређени национални идентитет не буде апсолутна категорија, већ променљива, чије мењање може да прати и криза идентитета.

Сетимо се само како су Енвер Хоџини комунисти укинули и помен српског имена, иако је у Северној Албанији пре 70-ак година живело преко 100.000 Срба (и дан данас славе дан крсне славе), затим како су Аустро-Угари од поунијаћених Срба, кроз међуфазу Срба римокатолика на крају правили Хрвате (чак око 70% данашњих Хрвата), затим нација које је Тито пре 40-ак год. прокламовао на српском етничком простору (Црногорци, Македонци и Муслимани), затим како је Тито неке народе декретом о изјашњавању пребацио у друге (нпр. Буњевце у Хрвате), итд. По логици, где ја стадох ти продужи, данас хрватска академија наука и уметности, ради на најгрубљем фалсификовању историчности на простору Црне Горе, представљајући је као некакву Црвену Хрватску, а становништво наравно као неке Црвене Хрвате, тобоже откривајући из заборава неке старе песме Црвених Хрвата, и не само то, већ буквално, правећи им целокупну историчност (из првог пасуса). С друге стране границе, тзв. дукљанска академија наука и уметности, одговара с "научном подршком" на такве ставове Хрвата. Да ту нема ни Н од науке, види се између осталог и по ономе што пише у библиотеци Ватикана. Још само да "Црногорска Православна Црква" постане доминантна у Црној Гори, и да онда уђе у унију са римокатоличком Црквом, па да их још окупирају Италијани, и онда се кроз већ виђене међуфазе за једно 100-200 година дође до Хрвата, макар и Црвених за почетак. Засада је битно само да нису припадници неког већег етноса, као нпр. српског, тј. могу бити и Црногорци, са вееееликим Ц.

Управо смо дакле, сведоци узнапрдовалих покушаја политике да се промени национални идентитет Срба у Црној Гори, тј. да се промени етничка карта Црне Горе. И то још рушећи стари идентитет врло брзо и под великим притисцима... Погледајте у линковима, у одељку "Друштво", нешто више у средствима информисања у Црној Гори, а затим погледајте и о идеолошким коренима црногорске нације, као и о пребогатој културној баштини једне од српских земаља - Црне Горе.