Полно преносиве болести
(STD - sexually transmited diseases)

Полних болести је све више, знатно више него раније. Њиховом ширењу доприноси и околност што се о њима мало мисли, и уврежено мишљење код лаика да се полно-преносиве болести лако лече. Међутим, наивних болести нема, чак иако је њихово лечење брзо и успешно. Посебно забрињава све већи пораст сифилиса и СИДЕ...

Листа сексуално преносивих болести обухвата најмање 20 болести. Међу тим болестима имамо разне вирусне, бактеријске, гљивичне (нпр. кандидијаза) и паразитарне инфекције (као нпр. стидна ваш, шуга, трихомонас, интестиналне амебе, Trypanosoma cruzi, Giardia lamblia).

Вирусне болести, узроковане вирусима као најмањим микроорганизмима, су највећи проблем, како због слабих могућности за спречавање инфекције при сексуалном контакту са зараженим, тако и због слабости или недостатка терапије. Од свих полно преносивих болести, најпознатије су оних 5 класичних венеричних тј. полно-преносивих болести (сифилис, гонореја, меки шанкр, limphagranuloma venerum и granuloma inguinale), као и једна нова, која увелико прети да угрози опстанак људске врсте на Земљи - СИДА.

А сада неколико речи о појединачним полно-преносивим болестима :

Сифилис (у нашем народу познатији као „френга”, „француска болест”, „рањава болест”) је заразно обољење које изазива бактерија Treponema palidum. Treponema palidum је јако осетљива на сушење, сапун и слабе дезинфицијенсе, тако да се она најбоље одржава у влажној средини, и то на слузници гениталне и аноректалне регије. За улазак Treponema palidum у организам, довољна је и голим оком невидљива повреда слузница гениталија и/или аноректалне регије, која уобичајено и настаје при сексуалном односу. За инфекцију је довољно да у организам уђе само 10 бактерија. Може се пренети и у трудноћи са заражене мајке на дете, доведећи до спонтаног побачаја, мртворођености или конгениталног сифилиса код новорођенчета.

Сифилис представља прву полно-преносиву болест која се појавила код нас. Донеле су га трупе регуларне руске војске, које су дошле да нам помогну у I српском устанку (1810-1811), али су се нажалост због Наполеоновог напада на Русију (20 западноевропских нација), релативно брзо морале вратити назад, pa je I српски устанак пропао, а становништво Шумадије десетковано, и што је можда још и горе, оставивши нам притом сифилис иза себе. Ти људи су дошли из руских губернија у којима су постојала жаришта ендемског сифилиса. За разлику од епидемијског сифилиса, који се преноси полним путем, ендемски сифилис представља тзв. болест прљавих руку. Данас, поред директног-сексуалног пута преношења, постоји и индиректни пут преношења, који је присутан у примитивним срединама са ниским хигијенским нивоом становништва, код кога се сифилис преноси употребом заједничког прибора за јело, чаше за пиће, прибора за бријање, пешкира итд. и то непосредно након употребе од стране инфициране особе. Имајући у виду хигијенске прилике у Европи пре 200 година, као и ратну ситуацију коју редовно прати провала заразних болести, то уопште не изненађује што се тада у Источној Србији појавило жариште ендемског сифилиса. Прва болница у ослобођеној Србији подигнута је управо у Гургусовцу (Књажевац) 1838. год. и била је посвећена лечењу сифилиса. Пошто је у I српском устанку, учествовао велики број добровољаца из Босне и Херцеговине, Црне Горе, као и крајева северно од Саве и Дунава, то се сифилис касније проширио на готово целокупни српски простор. Нека Вас због тога не изненади, уколико је истина, да је и владика Петар II Петровић Његош боловао од сифилиса. Онима који ће Вам намигујући рећи да је Његош умро од сифилиса, поставите питање да ли је владика боловао од епидемијског или ендемског сифилиса, пошто верујем да ће и то знати.

Број оболелих од сифилиса је знатно смањен после II св. рата када је почела примена пеницилина у терапији, али је после неког времена број оболелих поново почео да расте, захваљујући „сексуалним слободама”, боље рећи злоупотреби секса. Захваљујући свему томе, расте број новорођенчади заражене сифилисом. Према подацима Светске здравствене организације, у наредним годинама је за очекивати велики број удружених инфекција сифилис+HIV, које су посебно опасне, због атипичног тока који отежава препознавање сифилиса, или изузетно тешког клиничког тока где стандардна терапија против сифилиса може бити недовољна. Све у свему, џаба је напредак савремене медицине ако га људска самосвест не прати, него чак још и ниподаштава резултате напретка медицине. Као последице сифилис може дати: оштећења срца и великих крвних судова, као и мозга, али и слепило, као нажалост и глувоћу.

Трипер (гонореја, капавац), је болест позната још у Старом Завету (3 Мој. 15:4), заразно обољење које изазива бактерија Naisseria gonorrhoeae. Ово је најчешћа болест која се преноси полним путем. У Америци сваке године има око 3 милиона нових случајева. Најчешће обољевају сексуално активни млади људи. Највећа учесталост обољевања је у узрасној групи од 20-24 године. Може се пренети вагиналним, аналним и оралним сексом (било дајући орални секс, било примајући). Гонореја грла је углавном асимптоматска и слабо одговара на терапију. Најчешћи начин ширења инфекције је директним генито-гениталним контактом. Naisseria gonorrhoeae може да преживи кратки временски период у влажној топлој средини ван људског организма, али су и поред тога индиректне инфекције преко заражених пешкира и сл. ретке. Гонореја се много чешће јавља код мушкараца него код жена, што говори у прилог великог броја асимптоматских преносилаца међу женама. Чак и кад жена има симптоме, они се често погрешно протумаче као упала мокраћне бешике или друге вагиналне инфекције. Поред симптоматских гонореја, постоје дакле и асимптоматске, што ће рећи, клинички облици код којих пацијент нема никаквих тегоба, и они су чешћи код жена (75%) и хомосексуалаца (15%), него код мушких хетеросексуалаца (10%), а изразито су значајни јер доприносе неконтролисаном ширењу инфекције. Ширењу гонореје значајно доприноси и велико повећање отпорности Naisseria gonorrhoeae на пеницилин. Интересантно је да се појавила и „нова народна изрека”: “Ј…ш студента који није имао тришу !”. За лекаре, трипер је болест која се врло елегантно и брзо лечи, и све би било сјајно, када трипер још не би могао да оставља и последице. Локалне комликације код мушкараца су врло значајне, јер као последица истих може доћи до опадања сексуалне моћи, као и до стерилитета. Честа компликација код жена је карлична запаљенска болест, која у неким случајевима може да захвати чак и јетру. Последично често се јавља стерилитет, а могу и потенцијално смртоносне ванматеричне трудноће. Гонореја код деце је ретка. Она може бити последица или директног контакта после сексуалне злоупотребе детета или индиректног контакта детета са зараженим рубљем, пешкирима или постељином. Некада честе инфекције очију новорођенчета у току порођаја заражене мајке, данас су ретке, због превентивног укапавања Кредових капи у очи новорођенчета. Без тих капи, новорођенче би било у могућности да добије тешку упалу ока, са могућим слепилом. Гонореја за последицу може дати и обољења срца, зглобова, коже, али и оштећења вида.

Меки шанкр (chancroid, у енглеској литератури) је заразна венерична болест коју изазива бактерија Haemophilus ducreyi. Чешће се јавља код мушкараца (20:1), а жене могу бити асимптоматски носиоци обољења, неконтролисано и несвесно га ширећи при том. Код мушкараца долази до болних рана на полним органима са тешким крварењима, праћеним уништавањем гениталија са ужасном наказношћу истих.

Lymphogranuloma venerum је болест читавог организма, обично полно-преносиве природе, коју изазива Chlamidia trachomatis. Најчешћа је у добу 20-40 година. Чешће обољевају мушкарци него жене. Код оба пола, болест је у одмаклој фази праћена ранама на гениталијама, као и ненормално великим отоком гениталија. Као последица болести, долази до опадања полне моћи и немогућности уживања у сексу. Може доћи и до сужавања лумена уретре или ректума (стриктура), доводећи тако до великих проблема при мокрењу и дефекацији. 

Granuloma inguinale је хронична заразна болест, која великим ранама прекрива гениталије, доводећи до уништавања истих, као и околне коже. Изазивач је бактерија Donovania granulomatosis. Мушкарци чешће обољевају (2-3 : 1). Чешће се јавља код црнаца, што у условима данашњих средстава комуникација и последичних миграција, не мора ништа обавезно и да значи. Компликације су појава малигних тумора коже на месту рана које трају годинама, као и појава наказног изгледа гениталија.

Трихомонијазу изазива паразит Trichomonas vaginalis. Човек се инфицира полним путем или посредно различитим предметима, купањем у базенима (нарочито преко влажних дасака које се налазе око базена), ... Чешће је код жена. Мушкарци су углавном асимптоматски преносиоци болести. Око 20-30% жена је у репродуктивном периоду заражено са Trichomonas vaginalis. Као последица компликација, код мушкараца се може развити стерилитет, као и опадање полне моћи. Код жена може доћи до поремећаја менструације и мокрења.

Микоплазматски уретритис изазивају бактерије Ureaplasma urealiticum и Mycoplasmae homini. Обе се срећу код асимптоматских носилаца. Инфекција Ureaplasma urealiticum и Mycoplasmae homini се јављају врло често удружене са другим полно преносивим болестима (нпр. код жена се често срећу удружени са трихомонијазом и трипером). Одрасли се овим бактеријама инфицирају сексуалним путем, а новорођенче проласком кроз заражене порођајне путеве. Могу довести до проблема при мокрењу (упала мокраћних канала), упале бубрега, карличне запаљенске болести код жена, стерилитета, ванматеричне трудноће, спонтаних побачаја, пуерпералне грознице код новорођенчади, смрти новорођенчета, као и превремених порођаја. Једно од најчешћих обољења која се преносе сексуалним путем су управо инфекције Ureaplasma urealiticum, као и Chlamidia trachomatis.

Хламидиозни уретритис изазива Chlamidia trachomatis, бактерија слична вирусу, која се преноси преко прилично великог броја асимптоматских преносилаца (од инфицираних, 70% жена и 30-50% мушкараца су без икаквих симптома). Може се пренети вагиналним, аналним, чак и оралним сексом. Хламидиозна инфекција грла је углавном асимптоматска. Врло честе су удружене инфекције са другим полно преносивим болестима. У Америци око 20% мушкараца има трипер и хламидиозни уретритис. Од Chlamidia trachomatis често обољевају мушки хомосексуалци, који су добро ситуирани, па благодарећи и томе често мењају партнере, а од жена обољевају оне које користе antibeby пилуле, па се осећају слободније при избору сексуалних партнера, те захваљујући и томе, имају и већи број сексуалних партнера. Ове жене су под највећим ризиком. Компликације од Chlamidia trachomatis, и код мушких и код женских, резултирају честим стерилитетом, опадањем полне моћи, великим проблемима при мокрењу. Такође може доћи и до појаве Рајтеровог синдрома, са поремећајима на зглобовима, очима и кожи. Код жена се јавља и врло опасна карлична запаљенска болест. Последице такође могу бити и спонтани побачаји, као и инфекције бебе током порођаја (нпр. уха, очију или плућа новорођенчета).

Генитални херпес изазива Херпес вирус (углавном тип HSV-2). Инфекција може бити симптоматска и асимптоматска. Асимптоматска је чешћа код жена. Најчешће се јавља као хронично обољење са сменом периода са и без симптома болести. Болна места са оштећеном кожом или слузокожом могу бити у или на полним органима. Најчешће је у доби 18-30 година. Чешће је код хетеросексуалаца него код хомосексуалаца. Преноси се полним или орогениталним путем. Може се пренети са мајке на дете, било преко плаценте (ретко), било при порођају (често), што је посебно опасно, јер може да изазове ужасно тешку упалу мозга код новорођенчета, често са катастрофалним последицама (смртност је огромна, а код преживелих неуролошке последице честе). Такође може довести и до инфекције очију новорођенчета, са последично честим слепилом. Може довести и до смрти фетуса. Ова инфекција је повезана и са чешћом појавом карцинома грлића материце.

Гениталне брадавице изазивају Папилома вируси (HPV). Дијагноза је тешка, посебно код жена. Ови вируси могу довести до стварања малигних тумора на спољашњим гениталијама код оба пола (карцином пениса и вулве), као и до карцинома материце код жена, те се овај тип карцинома оправдано сматра сексуално преносним. Могуће су и инфекције бебе током порођаја. Папилома вируси се преносе са кондомом као и без њега.

Цитомегаловирусну инфекцију изазива истоимени вирус. Цитомегаловирус (CMV) се може пренети влажним пољупцем и сексуалним односима. Могуће је инфицирање одојчади при дојењу, као и заражавање фетуса преко плаценте, а тада као последице могу бити: спонтани побачаји, превремени порођаји, мртворођеност или живо новорођенче са CMV обољењем. Најчешћи разлог урођеним абнормалностима плода је управо CMV инфекција.

Molluscum contagiosum изазива вирус из групе Pox вируса.

Хепатитис Б, Ц и Д – Вирусни хепатитис Б се може преносити са мајке на дете током порођаја, трансфузијама заражене крви и сексуалним односима. Под највећим ризиком су мушки хомосексуалци, као и хетеросексуалци оба пола који имају више сексуалних партнера. Вирус хепатитиса Б је чак 25 пута мањи од величине микропора на кондому. Описани су и случајеви заражавања преко влажног пољупца. Када се дете зарази од заражене мајке током трудноће, онда оно постаје хронични вироноша. Вируси хепатитиса Ц и Д се преносе на исти начин као и хепатитис Б. Као последица ових вирусних хепатитиса могу настати: рак јетре као и оштећења мозга, цироза јетре, кома и смрт.

СИДА Први пут откривена је у САД 1981 год.. За ових 20-ак година, СИДА се толико проширила да је регистрована у 184 државе, на свим континентима, и са милионима заражених. Извор инфекције је болестан или вирусом заражен човек, као и вирусом заражене телесне течности (крв, сперма, вагинални секрет, млеко, пљувачка, мокраћа, зној, сузе). Невероватно је, али забележен је и случај да је вирус HIV-а преживео чак 7 дана у крвном угрушку. Вирус HIV-а се преноси на један од три начина: 1. сексуалним контактом (хомо- , хетеро- , би-); 2. зараженим шприцевима и иглама, 3. са мајке на дете (интраутерино, на порођају и при дојењу). Најновија истраживања говоре да се може пренети и оралним сексом, због рецептора CXCR4, тако да није неопходно постојање повреда на слузници уста. Вирус HIV-а је већ мутирао, тако да засада, након само 20-ак година његовог постојања, постоје три типа вируса : HIV 0, HIV 1, HIV 2, што ће рећи да се понаша слично вирусу грипа, који је иначе веома склон мутацијама. Вирус HIV-а је склон мутирању због великог броја грешака у транскрипцији (при размножавању самог вируса), што ће још више отежати налажење вакцине, као и делотворност саме вакцине, уколико се иста ипак пронађе, а уколико она па опет не покрије све типове HIV-а (као нпр. вакцина против грипа која постоји, али је тип специфична, па вакцинисани пацијент касније може добити грип, али узрокован само другим типом вируса грипа).

Циљне ћелије за вирус HIV-а су оне ћелије које на својој површини имају CD4 протеински молекул, који служи као рецептор преко кога вирус HIV-а улази у ћелију, а то су: ћелије лимфног система, одбрамбене ћелије нервног система и велики број ћелија на гениталној и ректалној слузници (зато је опасан и сам додир полних органа, а без сексуалног односа; слично важи и за генитални херпес и кондиломе). Другим речима, циљне ћелије су: помоћни Т лимфоцити, моноцити, макрофаги, микроглија и ћелије цревне слузнице. Инкубација је временски период од момента заражавања до момента обољевања. У првих 6 месеци инкубације, постоји тзв. „прозор инфекције”, период када је стандардним тестовима немогуће утврдити да ли је неко HIV+.

Особа инфицирана HIV-ом је инфективна (заразна) за све време инкубације (неколико месеци до преко 10 година), тако да за све то време, док се болест не испољи, особа несметано шири инфекцију, јер не зна да је HIV+, а ни на који начин се здравствено не разликује од других људи, све до момента кад се болест испољи. С друге стране, пацијентово сазнање да је HIV+, врло је дубиозна ствар. Пацијент при једној од честих манифестација СИДЕ, тзв. Aids dementia complex, при којој је нападнут централни нервни систем (мозак), што доводи притом и до психичких промена код пацијента, те исти једноставно не схвата шта ради. Познати су и случајеви болесника који свесно хоће да заразе другога, тј. тзв. агресивних болесника. Такође, преморбидно психопатско стање HIV+ пацијента, чини га потенцијално склоним ширењу заразе, јер је промискуитетност управо психопатска категорија (живе по психопатолошком принципу: „Задовољство одмах и сад“), а постоје и психопатски типови који имају и карактеристичну небригу за заштиту себе и других људи - асоцијалне психопате (чине око 3% опште популације).

Инфекција HIV-ом настаје кроз мале, голим оком невидљиве повреде слузница, преко којих вирус доспева директно у крв. Повреде слузница гениталног и аналног предела редовно настају при сексуалном односу, а повреде слузнице уста настају најчешће прањем зуба, те се тако унутар 2 сата после прања зуба, СИДА може пренети и оралним сексом и влажним (француским) пољупцем. Контакт рана било које природе и величине (огреботине, посекотине, огуљотине и упале коже, као и слузница) са зараженим телесним течностима, подразумева се као начин преноса, те отуда и професионални ризик код медицинског особља. Шала мала , али стоматолози само што нису почели да носе скафандре.

СИДА има невероватну епидемиолошку особину, а то је да се број инфицираних дуплира сваких 10-12 месеци, тј. особину да се шири геометријском прогресијом, ако се сетимо математике. Број инфицираних је немогуће прецизно утврдити, па се тај број процењује тако што се број евидентираних множи са 3-11. Највише пропагирани начин заштите од HIV-а јесте кондом, тј. кондом кампање, које обично финансира управо индустрија кондома.

Млади иначе у принципу не користе кондом увек (у вези га пре или касније престају користити), јер им квари природност најинтимнијег чина између двоје људи. А где је уопште место кондома у заштити од ове опаке болести? Најквалитетнији кондом, има највећи коефицијент сигурности у моменту када силази са фабричке траке, и тада он износи - 90%. Будући да смо имали прилику да учимо статистику, науку која проучава понашање масовних појава, онда знамо да је најнижи коефицијент сигурности који се статистички прихвата као задовољавајући - 95%, а то значи да је најквалитетнији кондом статистички незадовољавајући још у моменту када је најсигурнији, што практично значи да се с њим епидемија СИДЕ наставља ширити - само истина споријим темпом, тј. поменути природни профил епидемије СИДЕ, односно геометријске прогресије се слаби. Тај коефицијент сигурности кондома, од фабричке траке па до момента употребе, опада током транспорта до места продаје, затим током чувања на месту продаје, па онда током корисниковог транспорта до места где ће га чувати, затим током чувања од стране корисника, и на крају опада у самом моменту сексуалног односа. Разлог због којега коефицијент сигурности кондома опада, лежи у ширењу микропора на кондому, који није голим оком видљиво оштећен (није пукао). Поређења ради, величина вируса HIV-а, у односу на величину микропора кондома, јесте однос величина столице и осредње собе (1:10). Током сексуалног односа, коефицијент сигурности најквалитетнијег кондома, који притом није видљиво физички оштећен тј. није пукао, у најбољој варијанти износи 80%. То практично значи, да вам је минималан ризик од 20% да се заразите, ако спавате са HIV+ особом и притом користите кондом, односно, у том случају, минимална шанса да се заразите јесте - 1:5, што практично значи, да од 5 људи - 1 може да се зарази иако користи кондом. Ружно звучи, али се људи у кладионицама кладе на такве шансе. Да ли је то мали ризик? Да ли се код СИДЕ уопште може говорити о малом и великом ризику? Пацијент оболео од СИДЕ умире на два начина, или од разноразних инфекција, или ако неким чудом преживи инфекције, а то би заиста било чудо, онда од малигних тумора насталих као последица пада имунитета. Све у свему, не може остати жив. Из свега овога је јасно, колико је трагична “мудрост” из једне песме: “Само секс и рокенрол, све остало је спомен дом!”.

Верујем да сте већ имали прилике да чујете, да има држава у Африци у којима је више од 50% становништва инфицирано HIV-ом. Ако код нас једног дана, далеко било, број инфицираних буде био већи од 5% становништва, од тога момента више нико неће бити безбедан, јер ће бити велика прокуженост популације. Иначе, познато нам је из статистике, да уопште свака појава у друштву, која пређе критичну границу од 5% - може постати масовна.

И на крају, закључак. Како стати на реп полнопреносивим болестима? Укључујући наравно и оне код којих не постоје клиничке потврде да би их кондом спречавао (сифилис, херпес, хламидије), као и оне код којих кондом није довољно ефикасан, а чији најцрњи представник је СИДА. Закључак се намеће текстом преузетим из наше књиге - Дерматовенерологије на страни 312.

Болести које се преносе сексуалним путем су врло распрострањена обољења. У последње две деценије (од раних 80-тих) је запажен значајан пораст броја оболелих од сексуално преносивих болести. И поред великог напретка у дијагностици и терапији полно-преносивих болести, парадоксално је да њихова учесталост и даље расте, а таквом порасту доприносе бројни фактори:

1. Промене моралних норми

2. Либерализација сексуалних односа (“сексуална револуција”)

3. Потенцирање секса путем мас медија и филмске индустрије

4. Мењање сексуалних навика (орогенитални и аногенитални секс)

5. Хомосексуалност

6. Проституција

7. Злоупотреба дроге и алкохола

8. Примена оралних контрацептива

9. Урбанизација и миграције становништва

10. Пораст броја сојева микроорганизама који су отпорни на антибиотике и изазивају СПБ (STD).

Закључак је јасан. Руковођени основном медицинском идејом, по којој се увек треба лечити узрок, а не последица, можемо апострофирати значај морала, како у заштити самога себе, тако дабоме и другога. Од свих нагона, сексуални нагон је потенцијално најдеструктивнији, обзиром да се задовољава у двоје (или више), те да се као бумеранг може окренути против онога, ко се дрзне да га злоупотребљава. Стога не треба да изненади чињеница, што је кроз историју цивилизације, управо сексуални нагон претрпео и највећа ограничења (и по вертикали и по хоризонтали), али, зарад већег добра, зарад трајних задовољстава.

За младе који нису искусили сексуалне односе, треба да важи максима: „Један сексуални партнер, за цео живот.“, а за оне који јесу искусили сексуалне односе: „Што мање сексуалних партнера.“. Максима: „Један сексуални партнер за цео живот.“, корисна је не само са дерматовенеролошке тачке, већ и са психолошке тачке, као и са тачке социјалних интеракција, а те тачке се, на жалост, врло често неоправдано занемарују, или пак погрешно представљају.