Нагон чопора се дефинише, као потреба и тежња човека да живи у друштву са другим људима. Будући да човек не може да живи без друштва, тј. групе којој припада, природно је да се труди да пазећи на своје понашање, не само да не угрожава опстанак друштва, већ и да се активно бори за његово очување. У сваком од нас, постоје деструктивни импулси који би могли угрозити опстанак колектива, при чему већина људи те импулсе успева да обузда, али на жалост, постоје људи који нису у стању да закоче испољавање друштвено негативних тенденција. Управо у том контексту се и говори о психопатским поремећајима личности, као честом узроку за поремећене међуљудске односе.

За разлику од просечних, нормалних особа, заједничка одлика свих психопатских особа је изражено дејство нагона, као и подређивање свих других психичких функција, првенствено воље и разума, дејству нагона. Кроз ово видимо и једну од основних црта ове групе поремећаја, а то је хедонизам.

Реаговања душевно нормалних, здравих особа, углавном су корисна како за колектив тако и за појединца, док су реакције психопатских особа, у већини случајева штетне не само за колектив, већ и за самог појединца. Психопатска личност се уопште не труди да своје прохтеве усклади са интересима своје заједнице, са интересима других људи. Кроз ово видимо и другу основну црту ове групе поремећаја, а то је егоизам.

Најбољи представници за ове црте (егоизам и хедонизам), су људи (психопате) по типу антисоцијалног поремећаја личности. Овај поремећај личности карактерише стално сукобљавање са моралом и законима, који управо и служе очувању друштва, али и да поред тога, заштите појединца од негативног деловања околине. С друге стране, ове психопате поштовање морала и закона, нормалнима представљају као знак слабости и искомплексиараности („робовање моралу и законима”) , а своје болесне обрасце понашања, самоуверено представљају као знак снаге сопствене личности. У "репертоару" антисоцијалних психопата, могу се наћи: насиље и напади, склоност вандалском понашању, туче, крађе, злоупотреба алкохола и дрога, проституција, зоофилија, хомосексуалност, промискуитетност, сексуална активност је без нежних емоција, неспособност одлагања задовољства (ово је увек присутно, ако нешто жели он то жели одмах), неспособност одржавања трајних веза са људима (само узима а ништа не даје), груба незаинтересованост за осећања других људи, дефектно морално расуђивање (шта је добро а шта лоше; иако знају шта су пожељни одговори, имају дефектно доношење моралних судова и процена), уверљива (квази логична, псеудологична, збуњујућа) оправдавања сопственог понашања (нпр. рационализује проституцију речима: "Зашто не спојити угодно и корисно?", рационализује крађе, итд.), поновљена лагања са циљем да се постигне лична корист или задовољство, безбрижност у односу на заштиту себе и других људи, непријатељски однос према колективу коме припадају, често завидан а верује и да му други људи завиде, понашање је готово непоправљиво (ни са искуством, ни са кажњавањем) итд.. Овај поремећај личности је Причард још давне 1835. год. назвао moral insanity – морална имбецилност.

     Поред овога поремећаја личности, постоје још многи типови психопата од којих ћемо неке само навести, а о некима понешто и рећи. То су :

хистерионични (хистерични) (театралност (хистерион – лат. глумац); тешко подноси ситуације у којима није центар пажње; брза промена у основи плитких, површних емоција; емоционална експресија је праћена непримереним узбуђењем, самодраматизацијом и скретањем пажње на себе; контрадикторни ставови и карактеристике су често присутни (нпр. чедност и промискуитетност истовремено); пацијенти често немају увид у све последице свог понашања (нпр. жена се понаша изазивајуће еротски према мушкарцу и, када се нађе сама у његовом стану, бива изненађена његовом насртљивошћу и прави скандал); потребе да буду атрактивни, еротски привлачни - су бескрајне; жарко жели да је увек у центру пажње; несталност; изражена склоност флертовању; сугестибилност (лако потпада под утицај других или околности); сервилност; уображеност; колебљивост; позерство; жеља за личном доминацијом у свакој ситуацији; манипулативно понашање да би се оствариле своје потребе; егоцентричност; емоционална преосетљивост на одбацивање у интерперсоналним релацијама; претерана заинтересованост за физичку привлачност),

гранични (назива се граничним, због брзих граничних осцилација ка психозама ("полупропустљивост Его граница"); дубоки поремећај идентитета; расположење се мења неколико пута током дана; имају поремећај мишљења као психичке функције, а у смислу склоности прекомерним уопштавањима (нпр. „Људи из „x” града су најгори људи” , ...); изразита импулсивност у трошењу новца, сексу, једењу, пијењу, вожњи ... ),

нарцистички (вредност сопствене личности се нереално наглашава; егоцентричност; стално тражи пажњу, похвалу и дивљење; већу пажњу обраћају форми него суштини; честа неспособност да препознају унутрашње људске потребе и осећања друге особе; интерперсонални однос осцилира између наглашене идеализације и потпуног ниподаштавања; арогантни; спремни да употребљавају друге за задовољење својих жеља и често траже аутоматско задовољење очекивања),

шизоидни (емоционално хладни; неосетљивост на важеће друштвене норме и правила; себичност),

параноидни (у свакој ситуацији виде све најгоре; претерана осетљивост на осујећивање или одбацивање; тенденција ка потенцирању сопствене важности; незаборављање увреда; презиру колектив коме припадају (нпр. „Ми смо цигани !” итд.) или га непријатељским доживљавају, хронично сумњичави, неповерљиви, љубоморни, осећање неверности брачног друга, склоност погрешном тумачењу (у стању су да неутралну или пријатељску радњу другога протумаче као непријатељску или презирућу), доминира пројекција као основни болесни механизам его одбране (придавање сопствених мисли, емоција и импулса другоме, нпр. човек мрзи колегу са посла, али то не прихвата, па онда каже да колега мрзи њега; или, жена има сексуалне жеље према колеги са посла, али то негира, па онда њега окарактерише као развратног удварача, без много основа), све око себе тумаче „конспиративним” објашњењима, чести спорови са суседима (са следственом параноидном интерпретацијом комшијиних поступака према себи: „Само да комшији цркне крава” , итд.) ),

емоционално нестабилни (честе промене расположења уз изражен недостатак самоконтроле, тенденција ка импулсивним радњама без размишљања о последицама, неувиђавност, сугестибилност),

зависни (ниподаштавање и подређивање сопствених потреба у корист потреба особе од које је зависна; нема спремност да тражи нешто за себе иако би то било логично; плаши се да се супротстави другом из страха да ће бити напуштен; осећање страха да ће бити напуштен и стална борба да се осигура против тога, уз веома непријатно осећање када је сам; након раскида неке везе има потребу да се одмах веже за другу особу (фластерисање); стално уморни (досадно им је ...) са губитком интересовања, ентузијазма и заноса тј. слабост воље као псих. функције, "хронични лењивци"),

пасивно агресивни (неспособност на компромис; проблеми у контакту са ауторитетом (нпр. када шеф нељубазно и неосновано нешто нареди, нити ће одбити шефа нити постићи неки компромис, већ ће прихватити наредбу уз велико гунђање); када му човек нешто тражи обично је негативистичан, а када прихвате нечију молбу, онда то покваре коментаром или начином како дају услугу),

сексуално поремећени ...

    Сваки психопатски тип се среће код оба пола. Неки псхопатски типови су чешћи код женских, а неки код мушких. Сви наведени поремећаји су као што се види, врло проблематични у међуљудским односима уопште. Изнешене су само неке психопатске карактеристике, неких поремећаја понаособ. Ово што је наведено, недовољно је за постављање дијагнозе (то понекад уме да буде проблем и за психијатре) и приказано је само ради информисаности о људским настраностима, јер психопате нису буквално луди, они су нормални, али су само изразито настрани, имају болесне обрасце понашања, а будући да су њихове речи често привидно логичне, то могу доста да збуњују ...

    Неке (само неке!) од психопатских карактеристика, могу да се приметити посебно у раној адолесценцији, при чему их већина младих успешно превазиђе, док се код психопата трајно укорењују, а и временом им се шири спектар. Постоје и тзв. прелазне категорије људи (одрасли), који се не могу сврстати у психопате, јер немају оне најдеструктивније психопатске обрасце понашања, имају увид у своје неприлагођено понашање и осећају потребу да коригују сопствене несавршености, те сходно томе и раде на себи. Као што рече велики грчки философ Сократ: “Људски живот је тежња ка мудрости.”. Неке (само неке!) од психопатских образаца понашања, срећемо и код у потпуности нормалних личности, и при том је разлика са психопатама у томе, кад се примењују (ситуације) и у којој се мери (количини) примењују ти обрасци понашања. Нпр. знак добре прилагодљивости мушкарца је да има психолошку способност и да се потуче ако треба, а притом је разлика са психопатама, у ситуацијама када ће се потући и у томе колико често се туче.

    Психијатрија каже да су психопате, људи који имају карактеристичну способност да загорчавају живот другим људима. Такође се каже, да психопата не пати, али да пате други због њега. Заједничка карактеристика за све психопате је – давање примата тренутним задовољствима над трајним (принцип: "Задовољство одмах и сад је психопатолошки принцип !"). Психопате се врло ретко сами јављају код психијатра, већ их готово увек неко доведе (партнер, породица, шеф, полиција ...). Психопатско понашање је дуготрајно, често се примећује још у детињству, готово увек у адолесценцији, и протеже се кроз цео живот. Циљ лечења је да пацијент увиди своје неприлагођено понашање и његове последице, те да му се развије потреба за мењањем. Да би психијатријско лечење имало ефекта, потребно је јако пуно уложеног труда и времена (нпр. више година групне терапије), које се не мали број пута покаже слабо успешним („какав сам, такав сам”). Психопатске структуре личности (психопате), су у великом проценту присутне у: криминалним радњама, депресији, болестима зависности (алкохолизам, наркоманија), разводима бракова, напуштању деце и слично. Медицинским речником говорећи, ради се о доста великом коморбидитету са другим облицима психосоцијалне патологије .

    Од свих типова психопата, најбројнији су антисоцијални и хистерионични (хистерични), а притом и једних и других има око 3% у општој популацији. Око 10%, а по неким истраживачима и до 13% опште популације, може да се сврста у психопате. То практично, просечно гледано, значи да у сваком селу, у сваком граду и у било којој држави постоји око 10 % психопата, односно, да где год се нашли, дневно ћемо срести бар једног или бар чути за једног. Будући да је оно што је настрано, болесно, истовремено и врло упадљиво околини (нпр. прељуба), то околина може стећи привид, да настраности има много више него што то заиста јесте случај. Иначе, прво питање на које психијатар мора сам себи да даа одговор, јесте да ли је његов пацијент на било који начин упадљив, и то од физичког изгледа па до у психолошки профил. Ментално здрава особа је неупадљива.

    Структура личности се, како код здраве тако и код психопатолошке, наслеђује у значајном проценту (60%), а то практично значи, да је психопата одувек било и да ће их бити и убудуће. Утицај друштвене средине на структуру личности је 40%, и при том је најјачи утицај примарне друштвене средине тј. породице, мада се утицај шире друштвене средине не може занемарити (10%). Ако један од родитеља болује од душевног поремећаја који има мање или више наследан карактер, онда постоји велика вероватноћа да ће одређени проценат потомака имати неки од поремећаја личности. Антисоцијални, гранични, хистерионични и нарцистички поремећај личности, имају генетичку повезаност са манично-депресивном психозом. Параноидни и шизоидни поремећај личности, имају генетичку повезаност са шизофренијом. Избегавајући, опсесивно компулзивни и зависни поремећај личности, имају генетичку повезаност са анксиозним поремећајима (нервоза).

    У светлу свих ових сазнања, теза неких припадника старије генерације, да је народ у задње време „полудео”, је нетачна. Такође, теза да су се времена променила је нетачна, али уз то и опасна, посебно ако јој се још и дода: „Куд сви Турци, туд и мали Мујо”. Једина ствар која се променила, јесте јавно мњење (јавно мишљење), а јавно мњење је нешто што се креира. Пошто се утицај шире друштвене средине на структуру личности не може занемарити, отуда и опасност од пропагирања психопатских образаца понашања и начина размишљања. Улога филмске индустрије у таквој пропаганди је неоспорна, а дужност ментално хигијенског деловања лекара у свој средини, кроз промовисање психолошки здравих образаца понашања, утолико већа и значајнија.

Војислав П. Радоја

Сродне теме на форуму МЕДИЦИНАРИ:

http://www.medicinari.com/forum/forumdisplay.php?fid=13

http://www.medicinari.com/forum/forumdisplay.php?fid=32

http://www.medicinari.com/forum/forumdisplay.php?fid=20