Тумачење члана 8 Символа Вере

И у Духа Светога...

Силазак Духа Светога на Апостоле

"...И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се заједно са Оцем и Сином обожава и слави..."

Ево и овог члана Символа вере у преводу са црквено-словенског језика, јер је тај члан када га изговарамо на црквено-словенском бојим се, постао најнејаснији од свих чланова Символа вере; "И у Духа Светога говори Црква Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се заједно са Оцем и Сином обожава и слави, Који је говорио кроз пророке". Ко је то Дух Свети, Кога Символ вере назива "Господом Животворним", позивајући нас да Га обожавамо, славимо као Бога заједно, а то значи једнако, са Оцем и Сином?

Но, говорити о Духу Светом, покушати објаснити веру у Духа Светога на нашем рационалном људском језику неупоредиво је теже него говорити о Оцу и Сину. Бог као Творац света, као Отац Који љуби Сина, као Сведржитељ, то је нешто што наш ум може бар делимично да прихвати. У Сина Очевог Јединородног верујемо зато што верујемо Христу, зато што волимо Његов Лик, зато што Он Сам о Себи говори да је Син Божији. Но, када покушамо да говоримо о Духу Светоме постаје нам веома тешко, готово немогуће да осетимо, запазимо и схватимо по чему се Дух Свети разликује од Оца и Сина или, једноставније говорећи, да схватимо смисао црквене вере у Тројичнога Бога, у Једнога Бога Који нам се открива у три Лица или Личности. Међутим, Црква је управо такво богопознање, такво духовно опитовање Бога свагда сматрала и сматра врхунцем вере, врхунцем духовнога живота, врхунцем те последње и свеобуимајуће истине и знања које Јеванђеље назива животом вечним.

Задржимо се, пре свега, на самој речи дух која од тренутка када покушамо да је објаснимо упркос томе што нам звучи сасвим познато и "јасно" почиње да се показује као веома нејасна реч. Ми, например, кажемо: "читав дух Пушкиновог стваралаштва је светлозрачећи дух". Шта то значи? Шта хоћемо да кажемо и саопштимо овом реченицом, ако не то да сваку стварност, у том смислу и стварност Пушкиновог стваралаштва, можемо схватати и схватамо не само у њеној "објективности" и "чињеничности", већ такође и кроз, негативну или позитивну, силу коју та стварност из себе зрачи? За Пушкинову поезију се може рећи да у њој има стихова и озбиљних и шаљивих, и дубоких и површних, и радосних и трагичних. Но, и поред тога када говоримо о Пушкиновом стваралаштву у целини кажемо да је дух његовога стваралаштва светлозрачећи дух. To кажемо упркос чињеници да је Пушкин, у ствари, проживео један тежак и не баш нарочито срећан живот који је последњих година био, шта више, и стварно несрећан. Тако, оно што називамо духом Пушкиновог стваралаштва није пуки одраз Пушкиновог карактера у његовим делима. To је нешто што је много дубље, оно најдубље у Пушкину, дубље од његове свести, његове идеје, његовог душевног стања што истински наставља да живи и да нам светли из његовога стваралаштва.

Ми премало размишљамо о овим стварима, али из наведенога примера можемо да закључимо да постоји духовна сила која покреће живот, духовна дубина, односно духовна димензија живота. Дух се не може поистоветити ни са чим, но упркос томе он је у свему присутан, он кроз све просијава, он је у крајњем смислу живот самога живота. To је оно о чему Јеванђеље говори: "Дух дише где хоће, и глас његов чујеш, a не знаш откуда долази и куда иде"Јн. 3:8).

Ha старојеврејском језику, којим је написан Стари Завет, реч "дух" се каже "руах" и означава, пре свега, ветар, то јест силу која је невидива људским очима, али која упркос томе покреће ствари у простору. "Руах" потом означава невидиву, али очевидну силу живота. Зато, када реч "Дух" примењујемо на Бога, тиме исповедамо истовремено и невидивост Бога и Његово присуство, то јест Његово дејство, Његову животворну силу у свету и људском животу. Дух Свети јесте присуство Бога свугде и свагда. Зато Га и зовемо Духом, затим Господом, и коначно Животворним. Без опита тог живог присуства присуства Бога Кога не можемо видети, али Кога можемо осетити Бог би за нас остао само "идеја" и то најслабија, најнедоказивија и, такорећи, најапстрактнија од свих идеја. Ми не можемо "показати" Бога људима, и стога Га не можемо ни "доказати", као што не можемо показати нити доказати радост и лепоту сунчевога сјаја ономе који је слеп од рођења, као што не можемо показати нити доказати светлозрачећи дух Пушкиновог стваралаштва ономе који не може да чита Пушкина, јер не зна руски језик. Око идеје Бога се можемо бескрајно спорити и да, после свега, не дођемо ни до каквог закључка. Међутим, опиту којим човек опитује Божије духовно присуство нису потребни никакви докази. Тај опит је једном засвагда изразио, оваплотио у речима апостол Павле описавши га као "радост и мир у Духу Светоме"(Римљ. 14:17).

Символ вере даље говори: "И Духа Светога Kojи oд Оца иcxoди". Да бисмо, пак, схватили шта значе ове речи, можемо се поново послужити малопре поменутим земаљским примером. Дух Пушкиновог стваралаштва јесте - од Пушкина, али он није Пушкин. Кроз дух Пушкиновог стваралаштва ми можемо да упознамо самог Пушкина. Обрнуто, међутим, није могуће, јер чак и ако подробно познајемо Пушкинову биографију то још увек не значи да можемо да познамо дух његовога стваралаштва, и ми га нећемо познати све док не прочитамо оно што је Пушкин написао. Свети Дух јесте присуство, јављење и дејство у свету Очеве љубави, Очеве мудрости и Очевог стваралаштва, али Дух Свети није Отац. Дух Свети је сав од Бога-Оца те, стога, Дух Свети и Сам јесте - Бог, али притом Дух Свети није Отац. Дух Божији од Оца исходи, о Оцу и Сину сведочи, ка Оцу приводи, али Дух Свети није Отац и није Син. Ако Бог-Отац јесте Онај Који Воли, a Бог-Син јесте Онај Који Је Вољени, онда Бог-Дух Свети јесте Љубав Која сједињује Оца и Сина као Њихово Јединство, као Њихова Светлост, као Њихова Сила и Њихова Истина. Дух Свети је дихање Бога у свету. Дух Свети је Онај кроз Кога како каже Достојевски - "додирујемо друге светове". Дух Свети је сијање божанске Лепоте и божанскога Добра, Дух Свети је Онај Који све у свету открива као пут према Богу, као стремљење ка Богу, као радост Божијега присуства. Онај Који Воли, Онај Који Је Вољени и Онај Који Је Љубав - Љубећи, Љубљени и Љубав: то је пресветла тајна Свете Тројице, то је откривење тајне самог Битија Божијег.

Ми верујемо у једнога Бога, али не у Бога усамљеног, не у Бога самообузетог, не у Бога који живи само у себи и само за себе. Бог јесте Љубав, говори Хришћанство. А љубав је увек окренутост ка Другом, а на свом врхунцу и предавање себе Другоме. Отац, како говори Јеванђеље, воли Сина и све даје Сину. Син, како говори Јеванђеље, воли Оца и Себе предаје Оцу. И, коначно, сам дар Љубави, сама та Љубав као уздарје, као радост, као пунота, као битије, као жеђ и као утол жеђи, као давање и као примање јесте Дух Свети. И том Љубављу, тим Давањем Бог ствара свет, призива сваког од нас у битије, сваког од нас чини Својим љубљеним, дарујући Своју Љубав, Свој Дух свакоме од нас да би свако од нас могао учествовати у божанском животу. Зато се молимо Духу Светоме: "Дођи и усели се у нас!". Зато Га призивамо говорећи: "Утешитељу... Ризнице добара и Даваоче живота..!". И Он се усељава у нас, Он нас уводи по речима Христовим у сву истину (Јн. 16:13), дарујући нам живот вечни. Ето то је светлозарна тајна хришћанске вере: тајна Бога као Свете Тројице, Бога као Љубави...

Kojи је говорио кроз прoроке

Свети пророк Илија

Застанимо на речима Символа вере које говоре о Духу Светом: "...глаголавшаго пророки..." које у преводу са црквено-словенског значе: "Kojи је говорио кроз прoроке". Појам пророштва, односно пророка заузима у хришћанској вери веома значајно место. Но, треба напоменути да је реч "пророштво" у својој свакодневној употреби постала синоним за реч "предсказање". Пророк је у нашој данашњој свести постао онај ко предсказује будућност, нешто попут "видовњака". Стога морамо одлучно нагласити да "предсказивање будућности" премда, ван сваке сумње, спада у хришћанско схватање и поимање пророштва ипак собом не исцрпљује целину хришћанског схватања пророштва, нити, пак, има главно и средишње место у том схватању. Пророчки списи заузимају добру половину Старога Завета, али се ти списи ни у ком случају не могу свести на предсказивање будућности. Дубина и суштина пророштва је у нечем сасвим другом, те је искључиво у односу према том "другом" могуће истински схватитити однос пророка и пророштава према будућности. Суштина пророштва јесте у дару објављивања Божије воље људима, воље коју људи будући да је скривена од људскога ока не виде у догађајима свога живота и своје историје, али која се открива духовноме виду пророка. Ту суштину пророштва је особито добро изразио Пушкин у својој, духовно изузетној, песми "Пророк":

"И Бога глас је мене то звао: "Пророче, устај, и мотри, и чуј, И вољом мојом испуњен буди, И ходећ по мору и по земљи, Запаљуј речима срца људи".

Можемо се само дивити томе што је Пушкин само са пар прекрасних и бесмртних стихова успео да у таквој пуноти и сили изрази суштину пророштва и пророчкога призвања. Пророк је тај који чује глас Божији, то јест неки тајанствени позив и заповест, упућену само њему и никоме другоме. Тај глас говори: "Устани", a то значи прени се и напусти тај сујетни и испразни начин живота којим живиш као и већина других људи, раскини окове свакодневице која од људских очију скрива онај дубљи и тајанствени смисао тога што нам се догађа. Затим тај глас говори: "И види, и чуј!". To je заповест пророку да гледајући види, да слушајући чује. Да види оно што не видимо нашим обичним видом, прикованим за земљу и оно што је земно... Да чује оно суштинско што не можемо да чујемо од буке житејске сујете. Да види оно друго оно најважније, да чује оно друго оно најважније. Даље глас говори: "И вољом мојом испуњен буди". To значи: "Учини себе служитељем не својих земних и људских схватања, планова, жеља, већ Моје, божанске замисли и Моје божанске воље". И, коначно, глас који говори пророку завршава: "И ходећ по мору и по земљи, запаљуј речима срца људи". "По мору и по земљи", то значи - целим светом, целом васељеном, целом творевином Божијом. Пророк као и сваки други човек, ограничен временом и простором, живи у одређеним историјским условима у којима се јавља као сведок одређених историјских догађаја, међутим божанска мисија коју треба да изврши у свету превладава ту његову ограниченост. Или, можда је боље казати на овај начин: пророк у оном најмањем види, чује и препознаје вољу Божију, то јест смисао и значење који извире из тог најмањег за читав свет, за свакога човека, за читаву историју.

Узмите и читајте мало старозаветне пророке. Они пишу о разним догађајима: о ратовима, превратима, убиствима, освајањима земаља које су из козмичке перспективе гледано биле занемариво мале земље, о људима и догађајима које су одавно већ сви заборавили и који су, гледајући из перспективе наших савремених проблема и савременога знања, у суштини, потпуно небитни. Сва та историјска царства чијим је међусобним ратовима посвећен велики део Старога Завета данас су толико малена да их је могуће облетети авионом за не више од два до три сата. Зашто смо онда дужни да се свега тога не само сећамо и да све то знамо, већ и да то признајемо за свештено, богонадахнуто Писмо и Реч Божију? Управо због тога што су ти старозаветни пророци у тим небитним догађајима препознавали и нама откривали вољу Божију, не само о тим народима о догађајима, већ и о самом човеку, о самом животу, о самом свету. За старозаветне пророке је све постајало и бивало знаком, откривењем, позивом и поуком. Они су знали да се кроз мале ствари открива у свој својој неизрецивој величини Божији план о човеку. И то не само Божији план о ономе што се догађало баш тада, већ такође а у ствари и пре свега! - Божији план о коначном циљу стварања света. У том смислу се пророштво односи и према садашњости, и према прошлости, и према будућности.

Управо то своје "виђење" воље Божије, ту вољу Божију, тај Божији план пророк открива људима, запаљујући тиме срца људи. Јер пророштво пророка није просто "објашњење", нити пак пуко "предсказање" догађаја као што је то случај код видовањака или врачара. Пророштво је позив, а као позив оно је и суд. Пророштво је откривење воље Божије и позив да прихватимо ту вољу. Пророштво је раскринкавање зла и позив да се боримо са злом. Пророштво је јављење љубави Божије и позив да љубимо Бога. Црква одлучно одбацује и осуђује свако одлажење код врачара и видовњака. Зашто? Управо зато што одлажење код врачара и видовањака претпоставља фатализам, то јест порицање слободе. Пророштво је, напротив, одлучни позив на слободу, ка ослобођењу од сваког фатализма и ласивности који поробљују човека.

"Ако се не покајете, сви ћете тако погинути"(Лк. 13:3). Ето то је, на крају крајева, суштина пророштва. Пророштво увек открива два, и само два пута: човек је призван да у сваком тренутку, да увек, и у великом и у малом, бира између та два пута и изабере само један од та два пута. Један је пут Божији, други је пут не-Божији и, тиме, против-Божији.

"Ако се не покајете...". A то онда значи да човек може да се покаје, да човек може да превлада свој грешни фатализам, да човек може да се промени, да човек може да изабере вољу Божију. Мисија пророка јесте да запаљују срца људи огњем тог позива, да усмеравају људе ка избору за вољу Божију... Пророштво је од Бога, од Духа Светога. Јер нашем земноме знању није дано да сагледа тајанствени и божански смисао свега онога што се дешава у свету. Може се, чак, рећи да што наше знање о свету постаје шире а оно je, у наше време, достигло заиста нечувене размере то оно у исти мах постаје све плиће и плиће. Дух Свети шаље пророке да објављују управо оно дубље знање.

Треба додати да je, пo хришћанској вери, дар пророштва у извесном смислу дарован свим Хришћанима, јер је свако од нас примио дар Духа Светога на Крштењу. Свако од нас је призван ка дубљем животу и дубљем знању. Али, авај, свако од нас затомљује у себи то призвање и оглушује се о њега. Када се молимо Светоме Духу речима "Дођи, и усели се у нас" ми се у ствари молимо да Дух Свети у нама обнови то призвање. Коначно, апостол Павле нас опомиње: "Пророштва не презирите " (1. Сол. 15:19).

Страница 9 од 12