О молитви, о циљу хришћанског живота, о благодати, образу и подобју Божијем

Заједно са личном, тајном молитвом апсолутно је неопходна и молитва саборна, црквена, коју једним устима и једним срцем узноси мноштво верника.

Управо се у Цркви сједињују ова два основна аспекта хришћанског живота. Појединачна личност се не раствара у заједничном животу, јер се Црква састоји од словесних и одговорних личности. Свака од тих личности се сједињује са Христом силом Духа на начин јединственога односа. Али, са друге стране, Црква, као тело Христово, сабира уједно расејана чада Божија и узноси Тројици једну хвалу свецеле твари.

Протопрезвитер Борис Бобрински

Крајем новембра 1831. године Никола Мотолов је имао прилику да се сусретне са, тада старцем Серафимом Саровским, озареним Благодаћу и обасјаним светлошћу и ово је његово сведочанство о том сусрету:

"Господ ми је открио, рече ми, да сте ви у детињству желели да сазнате који је циљ хришћанског живота. Вама су саветовали да посећујете цркву, да се молите, да чините добра дела, јер се у томе, говорили су, састоји циљ хришћанског живота. Али вас тај одговор није могао да задовољи. Стварно, молитва, пост, ноћна бдења као и сви хришћански подвизи, добри су као такви; али, циљ нашега живота није само да то испуњавамо, јер су то само средства. Прави циљ хришћанског живота је да добијемо Духа Светога. Морате знати да само оно добро дело доноси плодове Духа Светога, које је учињено из љубави према Христу. Према томе, задобијање овог Духа је циљ нашега живота. Задобити значи стећи. Ви сигурно знате шта значи стећи новац. То исто важи и за Светог Духа. Циљ земаљског живота за обичног човека је да заради новац, или да стекне почасти, одликовања и награде. Свети Дух је такође капитал, и то вечни капитал и једно благо које никада не престаје. Свако дело учињено из љубави према Христу доноси благодат Светога Духа; у сваком случају, молитвом се то најлакше постиже, јер је она оруђе којим увек располажемо. Може се догодити да бисте хтели да идете у цркву, али да црква није близу, или да је служба завршена. Или имате жељу да уделите просијаку, али њега нема; или желите да будете непорочни, али за то немате снаге. Али молитва, за њу увек има могућности, она је доступна како богатом тако и сиромаху, како ученом тако и простом, јаком као и слабом, здравом као и болесном, праведном као и грешном. Снага молитве је огромна, и више него све друго, она даје Духа Светога.

... Благодат Светога Духа која нам је дата приликом крштења сија у нашем срцу упркос нашим гресима и тами која нас окружује. Она се појављује у неисказаној светлости онима преко којих Господ најављује своју присутност. Свети апостоли су опипљиво осетили присутност Духа Божијег."

“Кад чујеш да се говори о Благодати, не помишљај да се тиме пориче награда за вољни људски избор. Говорити о Благодати не значи ниподаштавати напор човековог избора, већ (значи) једино то да је искључена свака гордост побуне.“

Свети Јован Златоусти

Подобије (уподобљеност) је најузвишеније духовно призвање свакога човека: постати богоподобан је оно што нам је омогућено искључиво спаситељским Делом Исуса Христа и силом Духа Светога, и то се, пре свега и изнад свега, остварује у животу Цркве.

С друге стране, оно по образу Божијем, јесте заједничка природа свих људи. И премда је грех извршио свој утицај на човечанску природу, тако да су све наше способности, у извесној мери, помрачене и извитоперене (грехом), Православље сматра да човек и даље носи у себи снажни печат богодароване образности која чини суштину наше човечанске природе. Наш ум, наша моћ да одредимо сопствени живот, наше осећање за лепоту, наше стваралаштво, наше етичко опажање, наше интегрисање индивидуалног и друштвеног у нашу личност, као и бројне друге карактеристике јесу пројаве те образности. Будући да сви људи носе у себи образ Божији, све личности имају основно и суштинско достојанство пред Богом, напросто због тога што су људи.

Протојереј Стенли Харакас