Тумачење члана 5 Символа Вере

"...И Kojи је васкрсао у трећи дан пo Писму..."

После Крста, после силаска у смрт долази васкрсење из мртвих то је основна, суштинска и одлучујућа исповедна тврдња Символа вере којим Црква исповеда саму суштину Хришћанства. И заиста: "А ако Христос није васкрсао, онда је празна вера наша" (1. Кор. 15:14). To су речи св. ап. Павла које до данас остају суштинске за Хришћанство. Хришћанство је изнад свега вера у то да Христос није остао у гробу, да је из смрти просијао живот и да је Христос Својим Васкрсењем из мртвих изнутра разрушио и превладао тај апсолутни, свеобухватајући и, немилосрдно, општеважећи закон умирања и смрти.

Васкрсење Христово понављам чини само срце хришћанске вере и хришћанске благовести. Али, ма како то чудно звучало, вере у Васкрсење Христово у наше време готово да више и нема у стварном животу Хришћанства и Хришћана. Истина, данашњи Хришћанин не одбацује веру у Васкрсење, али је она у његовој свести постала некако замагљена, тако да је он иако ни сам тога није свестан некако заобилази, то јест више не живи том вером као што су то чинили први Хришћани. Ако иде у цркву он тамо, наравно, слуша сверадосне усклике који одјекују хришћанским богослужењем: "смрћу смрт уништивши", "победа прогута смрт", "живот царствује" и "ниједнога мртвога у гробу". Али, ако га питате шта стварно мисли о смрти, често ћете авај сувише често чути од њега неко магловито објашњење о бесмртности душе и њеном животу у неком загробном свету које је постојало и пре Хришћанства.

И то још у бољем случају... У горем, срешћете се само са збуњеношћу и незнањем: "Ја, знате, некако баш никада о томе нисам истински размишљао". Међутим, апсолутно је неопходно да Хришћанин размишља о "томе", о смрти јер се читаво Хришћанство држи управо на вери у Васкрсење, у Васкрсење Христово и наше "опште васкрсење" на крају времена, а не на пукој вери у некакву "бесмртност душе". Ако Христос није васкрсао, онда је Јеванђеље обмана, и то најстрашнија од свих обмана. Ако је Христос васкрсао, онда се из корена мењају, тачније, напросто отпадају све наше дохришћанске представе и веровања о "бесмртности душе". Тада се читаво питање о смрти показује у коренито и потпуно другачијем светлу. Јер Васкрсење пре свега претпоставља један особен однос према смрти, једно особено схватање смрти које се на најдубљи могући начин разликује од свих уобичајених религијских представа о смрти, а које је у извесном смислу и сасвим супротно тим представама. Треба отворено рећи да класично веровање у бесмртност душе искључује веру у васкрсење, јер Васкрсење и ту је корен свега у себе укључује не само душу, већ и тело. Чак и после површног читања Јеванђеља око тога не остаје никакве сумње. Видевши васкрслога Христа, апостоли су како каже Јеванђеље помислили да виде утвару и привиђење. Прво што васкрсли Христос чини јесте да Својим ученицима открива стварност Свога васкрслога тела, да им даје да га опипају. Зато Он узима храну и једе пред њима. Зато даје Томи који сумња у Његово васкрсење да Му Тома сопственим рукама додирне васкрсло тело и да се увери у Васкрсење. A када су апостоли поверовали у Христово васкрсење, тада управо објава васкрсења, његове стварности и његове "телесности" постаје главни садржај, сила и радост њихове проповеди. Главна Света Тајна Цркве постаје Причешће Телом и Крвљу васкрслога Христа у виду хлеба и вина, и тим чином - како говори св. ап. Павле -"смрт Господњу објављујемо, васкрсење Његово исповедамо" (1. Кор. 11:26, из литургије св. Василија Великог).

Они који се обраћају у Хришћанство прихватају не неке идеје и принципе, већ првенствено ту веру у Васкрсење Христово, то искуство и то знање васкрслога Учитеља. Штавише, они са том вером прихватају и веру у опште васкрсење, а то значи - веру у то да је Христос победио, разрушио и уништио смрт као последњи циљ света. "Последњи непријатељ укинуће се - смрт" (1. Кор. 15:26) у духовном усхиту кличе св. ап. Павле. И на сваком васкршњем јутрењу кличемо: "Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос, и ни једнога мртвога у гробу! Васкрсе Христос, и живот царује!" На тај начин, прихватање или не прихватање Христа и Хришћанства у суштини јесте прихватање или не прихватање вере у Христово Васкрсење, a то говорећи језиком религијских појмова значи: прихватање или не прихватање вере у поновно сједињење душе и тела у Христу, у победу над смрћу, јер смрт и није ништа друго до раздвајање душе и тела, разарање њиховог јединства. Овде није неопходно да говоримо о онима који одбацују Васкрсење Христово из простог разлога, јер одбацују и само постојање Божије, тј. о оним убеђеним, односно о оним који мисле за себе да су убеђени атеисти и безбожници. Спор са њима се очигледно креће на једном сасвим другом нивоу. Оно о чему је много важније говорити јесте то чудно "замагљивање" вере у Васкрсење, замагљивање те васкрсне вере до кога долази међу самим верницима, самим Хришћанима који на неки чудан начин кроз магловиту веру у прехришћанску "бесмртност душе" спајају радосно празновање Пасхе са фактичким, премда често подсвесним одбацивањем Христовога Васкрсења. Унутар историјског Хришћанства је дошло до својеврсног повратка на прехришћанско схватање смрти, а тај се повратак пре свега састоји у томе што је смрт призната као "закон природе", то јест као појава суштински својствена природи, са којом се из тог разлога ма колико она била страшна човек мора "помирити", коју човек мора да прихвати. И заиста, све нехришћанске, све природне религије, све философије се у суштини само тиме и баве: покушајем да нас помире са смрћу, или да нам покажу почетак бесмртнога живота бесмртне душе у неком другом, загробном свету. И, наравно, ако је смрт како то учи, например, Платон, а за њим и безбројни његови следбеници жуђено ослобођење душе од тела, онда се вера у васкрсење тела показује не само као непотребна и несхватива, већ и напросто као лажна и неистинита.

Стога нам је да бисмо осетили смисао хришћанске вере у Васкрсење неопходно да кренемо не од самог Васкрсења, већ управо од тела и смрти, од хришћанског схватања тела и смрти. Управо ту лежи корен конфузије која у погледу питања Васкрсења постоји чак и унутар самог Хришћанства.

Хришћански ум схвата Васкрсење Христово, пре свега, као чудо што оно, наравно, и јесте. Али, то чудо како размишља већина Хришћана остаје чудо које се, ипак, односи "искључиво" на Христа. А будући да Христа признајемо као Бога, онда то чудо у извесном смислу и престаје да буде чудо: Бог је свемоћан, Богу је све могуће. И, наравно, шта год да је значила Христова смрт, Његова божанска сила и власт нису Му дали да остане у гробу. Али, ради се о томе да све то чини тек половину првобитног хришћанског схватања Васкрсења. Радост ранога Хришћанства, радост која до данас живи у Цркви у њеном богослужењу, у њеним песмама и молитвама, а посебно у њеном неупоредивом празнику Васкрса никада није одвајала Васкрсење Христово од "општега васкрсења", од васкрсења свих људи, васкрсења које је већ почело Христовим Васкрсењем.

Празнујући осам дана пре Васкрса Лазареву суботу тј. дан када је Христос подигао из мртвих Свога пријатеља Лазара, Црква свечано и радосно исповеда да је то чудо "потврда општега васкрсења". Међутим, у свести верника као да је дошло до раздвајања вере у Христово васкрсење од вере у "опште васкрсење" које је почело Христовим Васкрсењем. Није се променила вера у то да је Христос устао из мртвих, у то да је Христос васкрсао у телу, телу ка коме је призвао сумњајућег ученика Тому, речима: "Пружи руку своју и метни у ребра Моја, и не буде неверан него веран" (Јн. 21:20). Међутим, променила се вера у погледу онога што се тиче наше крајње судбине и онога што нас чека после смрти, јер је управо то оно што су Хришћани, мало по мало, престали да сагледавају у светлости Христовог Васкрсења и односу према Христовом васкрсењу. Када говоримо о Христу кажемо да је Он васкрсао, али када говоримо о нама самима онда кажемо да верујемо у бесмртност душе, у коју су још много пре Христа веровали стари Грци и Јевреји и у коју, до данас, верују готово све религије без изузетка. И ма како то чудно звучало, али за веру у "бесмртност душе" штавише уопште није ни потребно да постоји Христово Васкрсење.

Шта је разлог тог чудног раздвајања? Разлог лежи у нашем схватању смрти или, боље рећи, у схватању смрти као одвајања душе од тела. Све прехришћанске и нехришћанске религије сматрају одвајање душе од тела не само нечим што је "природно", већ и нечим што је сасвим позитивно, видећи у том одвајању у ствари ослобођење душе од тела, које јој смета да битује на духован, небески, чист и блажени начин. A будући да како то показује људско искуство зло, болести, страдања и страсти долазе од тела, онда је сасвим природно што смисао и циљ религије, односно религиозног живота постаје управо ослобођење душе од те "тамнице", ослобођење које своју пуноту достиже управо у смрти...

Но, неопходно је сасвим одлучно нагласити да је такво схватање смрти нехришћанско, и више од тога да је такво схватање смрти неспојиво са Хришћанством, да му отворено противречи. Хришћанство објављује, исповеда и учи да је одвајање душе од тела које називамо смрћу зло, јер Бог то није створио. To је оно зло што је противно Богу, противно Његовом плану и Његовој вољи о свету, о човеку и животу ушло у свет и потчинило га себи. И Христос је дошао управо да би уништио то зло. Али, да бисмо схватили, али не само схватили, већ и осетили, односно искусили хришћанско поимање смрти неопходно је да претходно кажемо макар пар речи о том Божијем плану који нам је делимично откривен у Светом Писму, a y пуноти јављен у Христу, кроз Његово учење, кроз Његову смрт и Његово Васкрсење.

Тај план се, укратко и упрошћено говорећи, може приказати у својим главним цртама на следећи начин: Бог је створио човека са душом и телом, то јест створио га је истовремено и као духовно и као материјално биће, и управо се то лично јединство духа, душе и тела у Библији и Јеванђељу назива човеком. Човек каквим га је створио Бог јесте одуховљено тело и оваплоћени дух. Зато свако раздвајање душе и тела, не само оно последње које се збива у смрти, већ и свако раздвајање до кога долази пре смрти, као и свако нарушавање њиховог јединства јесте зло и духовна катастрофа. Отуда и наша вера у спасење света кроз Оваплоћење Бога, то јест вера у то да је Бог спасио свет тако што је примио тело и то не неко привидно тело, не нешто што "изгледа као тело", већ тело у пуном смислу те речи: тело коме је неопходна храна, тело које се замара, тело које страда. Раздељењем душе и тела које се збива у смрти окончава се оно што Свето Писмо назива животом, а живот је, пре свега јединство одуховљења тела и оваплоћење духа. He, не ишчезава човек у смрти, јер твар нема у себи моћи да уништи онога кога је Бог призвао из небића у биће. Човек се погружава у смрт, у тмину неживота и немоћи предајући се како говори св. aп. Павле - распадању и труљењу.

Хоћу још једном да поновим и да нагласим да Бог није створио човека ради тог разделивања душе и тела, ради умирања, распадања и труљења. И зато хришћанско Јеванђеље објављује да ће се као "последњи непријатељ укинути смрт!" (1. Кор. 15:26). Васкрсење јесте поновно стварање света у његовој првоствореној лепоти и целовитости. Васкрсење јесте пуно одухотворење материје и пуно оваплоћење духа у творевини Божијој. Свет је богодарован човеку као његов живот и зато по нашем хришћанском, православном учењу Бог не уништава свет, већ га преображава у "ново небо и нову земљу", у духовно тело човеково, у храм Божијега присуства и Божије славе у творевини.

"Последњи непријатељ укинуће се - смрт"... To разрушење, то уништење смрти је започело онда када је Син Божији добровољно и из бесмртне љубави према нама Сам сишао у смрт и када је њену тмину, њено очајање и ужас преиспунио Својом светлошћу и Својом љубављу. Ето зашто на Пасху певамо не само да је "Христос васкрсао из мртвих", већ и да је Христос " смрћу смрт разрушио ".

Једино је Христос васкрсао из мртвих, али је он Својим Васкрсењем разрушио и нашу смрт, њену власт над нама, њено безнађе и њену коначност. И не, Христос нам не обећава никакву нирвану, никакав беживотни загробни живот, већ преобилно бризгање новог живота, ново небо и нову земљу, радост свеопштега васкрсења. "Устаће мртви и они који су у гробовима ће са узрадовати...", пева Црква. Христос је васкрсао и живот царује, живот живује... To је смисао, то је бескрајна радост те заиста средишње и суштинске вероисповедне тврдње Символа вере: "И Kojи је васкрсао у трећи дан пo Писму". По Писму, то значи - у сагласности са оним познањем живота, са оним схватањем света и човека, душе и тела, духа и материје, живота и смрти које нам је богооткривено у Светом Писму. Ту, у тој тврдњи, јесте сва вера, сва љубав, сва нада Хришћанства. И зато како каже Св. ап. Павле - "Ако није устао Христос, онда је празна вера наша..." (1. Кор. 15:14).