Тумачење члана 7 Символа Вере

"... И Kojи ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима...".

"И Kojи ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, и Царству Његовоме неће бити краја...". Хришћани су увек веровали у Други Долазак Христов. За прва хришћанска поколења та вера је била сверадосна вера, први Хришћани су Хришћанство доживљавали пре свега као очекивање Христа. Последња књига Новога Завета која се зове Откривење или Апокалипса Јована Богослова завршава се призивом: "Да, дођи, Господе Исусе!".

Апостол Павле у Посланици Солуњанима говори о радости тог Другог Доласка Христовог: "И тада ћемо свагда с Господом бити" (1. Сол. 4:17). Међутим, та радост се током векова на неки чудан начин постепено претворила у страх од Последњег Суда који су Хришћани почели да називају Страшним Судом. И, коначно, може се рећи да је релативно однедавно, у последња два века, ишчезао чак и тај страх од Суда уступивши место страху од смрти. Управо је због тога неопходно да се ми, данашњи Хришћани, поново удубимо у изворну хришћанску веру у Други Долазак Христов, у то како је та вера схватала Суд којег је обећао Христос. И, коначно, да се удубимо у хришћанско искуство и схватање страха. Можда би требало управо и почети од овог последњег од страха, и то зато што се реч "страх" у хришћанском Светом Писму и Предању употребљава у два различита смисла у позитивном и негативном. Мислим да је умесно да се најпре задржимо на овом другом, негативном смислу.

Тај негативни могло би се рећи греховни смисао речи "страха" је најбоље изразио Св. Јован Богослов. Он у својој првој посланици пише: "У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље, јер је у страху мучење, а ко се боји није се усавршио у љубави" (1. Јован. 4:18). Смисао ових речи је следећи: људски живот је зар је то уопште потребно доказивати? - у потпуности прожет страхом. Страхом од непознатог, страхом од несреће, страхом од страдања, страхом од умирања, страхом од смрти. Страшан је живот и страшна је смрт, и управо је тај страх оно чега човек тако очајнички покушава да се ослободи и не успева...Човек не може да га се ослободи и зато покушава да га потисне. Човек покушава да га негде сакрије од себе самога, да више не размишља о њему, да више не зна за њега. Но, суштина хришћанске вере јесте управо у томе да је Христос дошао да нас ослободи од тог страха што прожима читав човеков живот. У том смислу сама вера већ јесте победа над страхом. Победа, зато што ми верујемо да нам је Христос открио Бога као Љубав, да је Својом смрћу победио смрт, да нам је Својим Васкрсењем отворио приступ у вечни живот, у вечну радост. Ако верујемо у Христа и верујући волимо, онда страху више нема места у нашој души, јер га уништава светлост вере, наде и љубави. Зато је за Хришћанина страх грешан и представља грех. Управо о томе говори Јован Богослов, јер страх показује недостатак љубави према Христу, недостатак вере у Христа. Ово објашњава ону радост са којом су први Хришћани чекали повратак Христов, као и радост речи о којима, по свој прилици, више и не размишљамо иако и даље настављамо да их понављамо: "И да дође Царство Твоје". To je, дакле, тај први смисао речи "страх" који смо назвали негативним.

Онај други, позитивни смисао страха у Хришћанству можемо да осетимо искључиво ако схватимо суштину оног првог. Тај афирмативни смисао страха је изражен у речима Светога Писма: "Почетак је мудрости страх Господњи" (Прич. 9:10). To je страх који не само да не ишчезава пред вером, надом и љубављу, већ представља саму њихову дубину. Тај страх није од незнања, већ напротив од познања Бога, од познања Његове безмерне светости и љубави, од познања призива који Бог упућује свакоме од нас: "Будите свети, јер сам Ја свет" (3. Мој. 19:2; 1. Петр. 1:16), "Будите савршени као што Је савршен Отац ваш на небесима" (Мт. 5:48). Суштина таквог страха јесте: страхопоштовање, усхићење, осећање недостојности. Тај страх покаткад, веома ретко, доживљавамо и ми у нашем животу када се сретнемо са лепотом и савршенством, када дођемо у додир са узвишеним, пречистим и прелепим, и када у светлости тога сусрета постанемо свесни палости, грешности и ништавности нашега живота. Зато је тај страх страх спасоносни, страх који се рађа од светлости и радости и тај се страх по сведочењу Светих разраста у души човековој по мери њене приближености Богу. Ситничави, самозаљубљени, самозадовољни и сујетом обузети човек није способан да искуси тај трепетни страх. У томе га онемогућавају цинизам, огрубелост, гордост, вулгарност, једном речју све оно што у палом човеку затамњује способност за очишћење, за усхођење ка савршенству. А управо тај трепетни страх јесте оно што нам открива смисао тог последњег, Божијег Суда над нама, који називамо "Страшним судом". Али не, то неће бити Суд Господара и Тиранина над својим робовима. To ће бити Суд на коме ће сама божанска Љубав, божанско Добро, божанска Истина и божанска Лепота судити нашим душама. Тако, Христос у Својој причи о Последњем Суду ( Мат. 25: 31-46 ) не говори о кривици нарушавања закона, већ говори о кривици оних који Га нису препознали у ближњима својим, који Га нису препознали у својим сопственим животима. Овде, дакле, није реч о страху од казне, јер страх од казне не може да у човеку подстакне љубав према Богу, нити страх од казне може да у човеку пробуди жеђ за савршенством и за истинским животом. Ради се о страху Божијем, који није ништа друго до трепетна свест о издајствима којима смо толико пута издали божанску љубав, даровану нам у Христу. Први Хришћани су чекали Христа, чекали Његов Други Долазак зато што су веровали и духовним опитом знали да ће се у Другом Доласку Христовом открити вечно царство љубави и богопознања, то јест да ће тада Бог открити Царство Свог вечног живота.

Да, они су чекали Христа "са страхом и трепетом", исто онако како и ми "са страхом Божијим и вером..." приступамо Светом Причешћу. А то значи са страхопоштовањем, са свешћу о пресветости дара који нам се дарује и свешћу о нашој недостојности спрам те пресветости. У светлу схватања свега овога, може се и мора рећи да је наш однос према Другом Доласку Христовом права мера наше вере у Христу и наше љубави према Њему. Ако се ми искључиво бојимо Христа као што се робови боје свог господара онда је несавршена вера наша и нема у нама праве љубави. Али, ако "са страхом Божијим и вером" чекамо Христа, онда знамо и то да нам је у Христу просијао опроштај греха, да је бескрајна милост Божија, као и да је једна једина суза истинскога покајања и истинске љубави силнија од свих греха.

"...И Царству Његовоме неће 6ити краја".

Можда нам је неопходно да се, баш данас, у дане све већега страдања на земљи, изнутра вратимо радосном и победном смислу ових речи Символа вере: "И Његовоме царству неће 6ити краја". Свако ко је бар једном у животу читао Јеванђеље или га бар једном слушао у цркви зна да је Христова проповед била, пре свега, проповед о Царству Божијем, проповед објаве Царства Божијег. "Покајте се, јер се приближило Царство Божије!" (Мк. 1:15) - то су прве речи Христове у Јеванђељу у коме се говори о томе како је Христос ишао свугде "проповедајући Јеванђеље Царства" (Мт. 4:23), проповедајући благу и радосну вест о Царству.

Ако саберемо све Христове приче о Царству Божијем, ако пажљиво ослушнемо и удубимо се у све оно што су о Царству Божијем говорили и сведочили Свети, Мученици, Апостоли, ако обратимо пажњу на то што је о Царству Божијем свагда говорила и говори Црква постаће нам сасвим јасно да појам Царства Божијег као стварности коју је објавио Христос нема никакве везе са магловитим појмом "загробнога света". Царство Божије је пунота живота, пунота радости, пунота знања. Царство Божије је тријумф божанскога живота. Царство Божије је све оно за шта је Бог створио човека и свет, од чега је човек отпао у греху и себељубљу, а што нам је Христос поново јавио и даровао као наш...коначни циљ, али и као суштински садржај света и нашега знања. У томе и јесте посебност и јединственост хришћанскога учења о Царству Божијем, због које се ниједна друга религија не може упоредити са Хришћанством. Зато ми можемо да се већ сада и већ овде, у овом нашем земном животу, молимо за долазак Царства, чезнути за Царством, волети Царство Божије као наше крајње и највише благо. "Царство Божије неће доћи на видив начин" говори Христос "нити ће се рећи: Ево гa овде, или ено га онде, јер, гле, Царство је Божије унутра у вама" (Лк. 17:20). Јер Царство Божије је, пре свега, у Самоме Христу, у Његовоме животу човечанском животу, али животу који светлозарно зрачи божанску Лепоту, Добро и Истину. Царство Божије је у љубави Христовој, у Његовом послушању, у Његовом саможртвовању, у Његовој победи. Христос говори: "Ако ме волите..." (Јн. 14.15). Стога је Царство Божије љубав према Христу као личном смислу, садржају и испуњењу нашега живота. "У Њему беше живот, и живот беше светлост људима" (Јн. 1:4) - кличе апостол Јован Богослов.

Христос нам је открио управо тај живот, тај нам је живот даровао да можемо да га живимо, и тај живот јесте Царство Божије које је унутра у нама. Загледајмо се, например, у светлозрачећи лик преподобнога Серафима Саровског, једног од највећих руских светитеља. Зар он игде и икада размишља о "загробном свету" и о "бесмртности душе"? He, преподобни Серафим Саровски живи Богом, Христом, радошћу христопознања, радошћу присности са Христом, радошћу која је била толика да је преподобни Серафим и саму смрт прихватио као начин још приснијег сједињења са љубљеним Христом. To и јесте Царство Божије. Савршиће се, испуниће се, доћи ће у слави како говори Символ вере - оно што се већ јавило, оно о чему Јован Богослов говори: "Што беше из почетка, што смо чули, што смо видели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше..." (1. Јован. 1:1). И то јављење и та радост Царства Божијег је толико свеобуимајућа да апостол Павле пише: „Јeр сам уверен да нас ни смрт, ни живот... неће моћи одвојити од љубави Божије која је у Исусу Христу Господу нашем" (Римљ. 8:38-39).

Тако можемо и морамо рећи да се ми молимо за долазак Царства Божијег зато што га волимо, а волимо га зато што га познајемо, јер нам га је открио и даровао Христос. Царство Божије неће доћи "на видив начин". Свет наставља да живи својим страстима и својим страховима, својим пословима и својим похлепама. Милиони људи настављају да газе овом земљом, сваки у бесомучној потрази за својом мрвицом среће. Али, онај ко макар и делимично, макар и само понекад отвори свој живот Христу, почиње да опитује тај другачији живот, другачији начин живота: он се тада изнутра ослобађа робовања сујети овога света и у његовој се души зацарује "радост и мир Духа Светога", радост и мир који нису од овога света, али који су унутра, у нама. Ми падамо, и грешимо, и отпадамо од те радости и тог мира, али никада у потпуности не можемо заборавити ту радост и тај мир. И зато се кајемо и враћамо, и изнова нас све обуима иста божанска љубав, иста божанска светлост. "И Његовоме Царству неће бити краја" - јер, како говори Христос, "ово је вечни живот да познају Тебе, јединога истинитога Бога и Кога си послао Исуса Христа" (Јн.17:3). О том вечном Царству, вечном Животу и вечној Радости говоре поменуте речи Символа вере.