Старост Земље

У прошлој лекцији размотрили смо свједочанства о релативно младом узрасту Васионе. Наша планета Земља, као изученије мјесто у космосу, даје још више таквих свједочанстава. Али прије него што почнемо да говоримо о њима, запитаћемо се: на чему су конкретно засноване процјене старости Земље на неких 4-5 милијарди година? Ко је први израчунао те бројке и на основу каквих закона природе и доказа науке? Која савремена истраживања потврђују такве громадне цифре?

Показује се да су сва та датирања заснована на веома простој претпоставци: Земља је прекривена огромним геолошким слојевима наслага дебелих на стотине или чак хиљаде метара, а у савременим условима такве се наслаге формирају прилично споро. Направљена је претпоставка да се за сву историју Земље њена геолошка структура формирала, грубо говорећи, истим оваквим темпом, какав је и данас, када се Земља налази у геолошки спокојном стању. Ту су претпоставку назвали теоријом униформизма, и кратко је изразили формулом: садашњост је кључ за прошлост, односно, ма колико далеко се удаљавали у прошлост, сви процеси су се тамо одвијали тачно онако као што се одвијају данас.

Ова је теорија настала на почетку прошлог вијека, и веома се срећно сусрела са Дарвиновом теоријом еволуције. Милиони и милијарде година су и те како били пожељни једној бактерији која ономад бијаше наумила да се преобрази у разумног човјека.

У различитим слојевима наслага људи налазе фосиле различитих организама. Без обзира на огромну количину изузетака, у принципу се уочава оваква закономјерност: што дубље фосили залијежу у наслагама, то је простија њихова органска структура. Морски бескичмењаци, рибе, водоземци, рептили, сисари - овакав је отприлике редослијед фосила ако се крећемо дуж слојева од дубине према површини. У овоме су увидјели хронолошку уређеност еволуционог развоја организама од простијих ка сложенијим формама. 

Био је састављен такозвани стандардни геохронолошки стуб, који се прилаже у свим уџбеницима биологије и геологије, од архајске ере до кенозоика, са свим њиховим периодима. Не треба никако сметати са ума да су се цифре о старости тих ера и трајању самих периода појавиле у уџбеницима још много прије него што је барем један физички прибор дозволио реално мјерење или добијање података за нумеричко провјеравање тих цифара. Назовимо ствари њиховим именима: те су им цифре буквално пале са неба, узели су их из својих глава; друга је ствар што се у нашим уџбеницима то назива "наука је доказала".

Још једну ствар увијек треба имати на уму када се разговара о геолошком стубу: гдје год на Земљиној кугли да почнете да правите бушотине кроз слојеве наслага, нигдје нећете срести њихов строго уређен и досљедан распоред какав се види у геолошком стубу приказаном у уџбеницима. Максимално што можете очекивати - и то ако будете имали среће - биће да нађете три до пет слојева који одговарају геолошком стубу, и биће врло добро ако њихов редослијед буде као што је приказано у геолошкој схеми, тј. да се "старији" слој не нађе изнад "млађег" - јер и то зна да се деси.

Даље. Физичко-хемијски састав наслага, као правило, ништа не може "да каже" о њиховој старости. Једни те исти пјешчаници или сланици могу се срести и у "младим" и у "старим" слојевима. Назив слоја - камбријум, или јура, или још некакав - даје се по за њега карактеристичним фосилима - тзв. најкарактеристичнијим типовима ископина. Тако су за камбријумски слој најкарактеристичнији трилобити, а за јурски - диносауруси. До дан-данас, чак и послије открића радиодатирања, метод најкарактеристичнијих ископина представља основни начин за одређивање старости конкретног слоја.

Дакле, геолошки стуб је био насађен на прилично несигурне темеље. Њих је "подупрло" откриће радиоактивности. Потпора, као што ћемо, авај, видјети, и не баш тако поуздана. 

Отприлике прије стотину година, када су напредни геолози били убијеђени да се живот на земљи развија ево већ ко зна колико милиона година, откривена је и радиоактивност - претварање једних хемијских елемената у друге. На срећу еволуциониста, нашли су се и елементи који се у друге претварају веома споро, са периодом полураспада од по неколико стотина милиона година.

Одредивши дуге периоде полураспада за парове елемената: уранијум-олово, калијум-аргон, рубидијум-стронцијум, научници су одлучили да тај процес искористе за мјерење давно протеклог времена.

При томе су узели сљедеће и не баш тако самоочигледне претпоставке:

1. У проучаваној наслази елеменат-"кћерка" није био присутан на почетку процеса, него се формирао само захваљујући распаду елемента-"мајке". Другим ријечима, претпоставља се да на почетку процеса у посматраној наслази уопште није било, напримјер, олова, те да је у њој био присутан само уранијум. Провјерити ово, разумије се, није могуће. Али изгледа прилично сумњиво да на почетку процеса стабилног елемента није било, а да је присутан био баш елеменат који се распада.

2. За узорак који се узима ради датирања претпоставља се да је савршено затворен систем. Другим ријечима, узима се здраво за готово да ни елемент-кћерка ни елемент-мајка нити су ишчезавали из узорка, нити су уњ упадали извана, и то - на читавом временском потезу од свих тих претпостављених милиона година које се од узорка очекују. Одавде директно слиједи да је за одређивање старости узорка конкретних наслага такав услов у принципу потпуно немогуће испоштовати. Једино гдје се такви услови могу наћи (у већој или мањој мјери) јесу вулканске наслаге - гранита и базалта, али се и ту одмах појављује проблем: како ускладити старост вулканских наслага са старостима наслага које се налазе непосредно око њих. Гдје је гаранција да обје потичу из истог доба?

У том смислу најнепоузданији је калијум-аргонов метод, с обзиром да се соли калијума лако растварају у води, а аргон је гас.

3. За брзину полураспада се претпоставља да је константна, што такође није факат, као што смо видјели на прошлој лекцији, јер је она раније била већа, мада се и не не зна колико. Сходно томе, у прошлости је распад протицао брже, и израчуната старост је очигледно повећана преко мјере (Сл. 8).

4. На крају, треба имати у виду и ријеткост ових тешких елемената у било којим наслагама, као и њихове мале концентрације. У таквим условима прорачунска грешка за неколико атома уноси велику грешку у одређивању старости наслаге.

Ако се узму у обзир све ове непровјерљиве, сумњиве, понегдје чак и очигледно лажне претпоставке, уопште се не треба чудити што резултати радиодатирања једне те исте наслаге различитим методама разбацују датуме њихове старости по временској скали у огромним дијапазонима који се једни од других разликују за по стотину, а некада и по неколико хиљада пута. У јавности се објављују само резултати који одговарају геолошком стубу и подударају се са старошћу "најкарактеристичнијих ископина". Дешавају се и овакве пикантерије: према таквим "прорачунима", старост најнедавнијих наслага може да износи и до 22 милиона година; старост лобање која веома личи на људску - од 2,6 до 220 милиона година, а за живе пужеве од таквих пеорачуна сазнајемо да су стари и по 27 хиљада година. Овакве ствари тешко могу да носе епитет научних експеримената. Када ученик на лабораторијским вјежбама добија тако разбацане резултате, он лако закључује да је наставак посла под таквим околностима потпуно бескористан. Ако пак при томе учитељ буде упорно настојао да се добију какви-такви резултати, постоје основане сумње да ће ученик, једноставно, "наштеловати" резултате да буду у границама оних које се теоретски очекују. Нажалост, постоје, такође, основане сумње да ни одрасли научници не поступају увијек много поштеније од оваквих ученика. 

Од свих метода радио-датирања најособенија је тзв. метода радио-угљеника, чији резултати за недавно прошло вријеме како-тако и дају тачне резултате. Али том методом никоме не пада на памет да мјери геолошке периоде од милиона година. Ради се о томе да је период полураспада радиоактивног угљеника-14 отприлике 5700 година, а за веће временске периоде сва мјерења ће бити гарантовано непоуздана, с обзиром да мала грешка у одређивању концентрације атома угљеника-14 у узорку доводи до огромних грешака у одређивању старости. То се добро види на графику зависности концентрације од времена (Сл. 9).

Сл. 8. Допуштене апроксимације радиометричког датирања:

1. При t=0 Pb-a нема

2. Систем је потпуно затворен 

3. Vраспада = const

Концентрација елемента који се распада мијења се експоненцијално, и за мале концентрације график је веома стрм. Најмање колебање у ординати доводи до врло великих разлика по апсциси.

Метод радио-угљеника је заснован на чињеници да се под дејством сунчевих зрака из азота ствара радиоактивни изотоп угљеника 14C. Он се хемијски понаша исто као обични угљеник и брзо оксидира кисеоником из ваздуха. У атмосфери је због тога увијек присутна извјесна количина угљеника-14. У процесу фотосинтезе он као и обични угљеник-12 упада у ткиво биљака, затим га евентуално једу животиње или људи, тако да је он увијек присутан у живим ткивима. У случају да организам послије смрти буде затрпан наслагама земље и то без доступа ваздуха (као што је случај са фосилима), доступ новог угљеника у ткива се прекида, а угљеник-14 се својим темпом распада и претвара у обични угљеник. Очигледно је - што је мања концентрација угљеника-14, то је фосил старији.

Међутим, и овдје је за вјеродостојно мјерење неопходно бити тврдо убијеђен да је у атмосфери концентрација угљеника-14 увијек иста, и да се она не мијења за сав период времена који се одређује. У природи мора да влада равнотежа: колико се радиоактивног угљеника-14 оформи из азота, исто толико мора и да га се распадне. Ако се изузме садашња радијациона загађеност, логично би било претпоставити да је Сунце освјетљавало Земљу равномјерно за сву њену историју, те је, консеквентно, и брзина стварања угљеника-14 била константна. А брзина његовог распада директно је пропорционална његовој концентрацији у датом тренутку - управо због тога распад било којег елемента протиче по експоненцијалној кривој (Сл. 9). 

Сл. 9. Мала грешка у одређивању концентрације уз велико t 

даје велико разбацивање вриједности у времену

На почетку историје Земље, када је тек почело формирање 14C у њеној атмосфери, очигледно, концентрација изотопа је била толико мала, да је брзина распада практично била једнака нули, док је за то вријеме брзина његовог формирања била константна. Угљеник-14 се накупљао и постепено је морала расти и брзина његовог распадања - пропорционално концентрацији. Очигледно, у року од неколико пуних периода полураспада брзина распада би морала сустићи брзину стварања, и тада би наступила жељена равнотежа: колико се угљеника-14 створи, исто толико се и распадне. И тек од тог тренутка историје Земље метод датирања на основу радиоактивног угљеника 14C би постао најпоузданији од свих осталих метода датирања - под условом, наравно, да Сунце не измјени брзину стварања 14C.

Али у овој причи од свега је најинтересантније ово: баш тај тренутак равнотеже на Земљи још није успио да наступи! Мада присталице униформизма не воле када их на то подсјећају. На Сл. 10 све то је приказано веома илустративно.

На данашњи дан однос брзина је овакав: брзина стварања 14C је 2,5*104 реакција на квадратни метар површине земље у секунди, а брзина распада у истим јединицама - 1,6*104, односно, један и по пут мање! 

Сл. 10.

Из овога слиједе два изузетно важна закључка:

1. Садржај угљеника-14 у атмосфери још увијек није константан, те су због тога сви резултати добијени методом радиоактивног угљеника-14 најблаже речено сумњиви, а, да будемо прецизнији - увијек увеличани, јер су у прошлости организми умирали са много мањом концентрацијом 14C у костима, те, будући не тако стари, данас изгледају као древни.

2. За старост Земље се са великом увјереношћу може тврдити да она не прелази 2 до 5 периода полураспада 14C, јер би се у супротном случају брзине стварања и распада до сада већ морале изједначити. И тако, дакле, пошто се угљеник-14 морао почети образовати у Земљиној атмосфери још од самог њеног почетка, она (Земља, њена атмосфера?) није старија од 10-30 хиљада година!

Наравно, овдје је повучена само горња граница. Брзина формирања 14C је због веће јачине сунчевог зрачења у прошлости могла бити већа или мања, ако је Земљина атмосфера била нечим заштићена (магнетним пољем или заштитним слојем воде и водене паре). Брзина распада такође је могла бити већа, због веће брзине свјетлости у прошлости. Овако или онако, ни једна ни друга околност не дозвољавају нам да увећамо израчунату старост Земље одједном за 5-6 редова величине! Али зато у потпуности дозвољавају да се њена старост још више смањи. Било како било, о милијардама година земаљске историје не може бити ни говора.

Узгред буди речено, овдје се веома илустративно види како теорија униформизма противрјечи самој себи. Претпоставивши равномјерно и континуално протицање свих процеса, добијамо да је старост Земље веома озбиљна ограничења. 

Осим анализе помоћу угљеника, која је неочекивано показала младост Земљине атмосфере, постоје и друге методе за процјену старости Земље које дају сличне резултате.

1. Океани

Као што је познато, ријеке сваке године наносе у море и океане велику количину честица глине, пијеска, соли и других материја. Количина сваке материје коју у океан наносе све ријеке на Земљи може бити измјерена. Ако из тих материја издвојимо оне које се добро растварају и садашња морска вода може још увијек да их прими а да при томе не оставе талог, јасно је да се те материје постепено накупљају у океану, сво вријеме улазећи у њега преко ријека, немајући при томе могућност да га напусте. Старост ријека можемо одредити тако што ћемо измјерити концентрацију тих материја у морској води и темпо којим их ријеке допремају у океан.

При томе смо опет принуђени да направимо униформистичку претпоставку да је првобитни океан био испуњен дестилованом водом и да није у себи садржао никакве соли. Осим тога, не узимамо у обзир евентуалне катастрофе: вулкане, земљотресе и томе слично, које су у стању да изненада и веома јако обогате морску воду солима. У крајњој линији, на основу оваквих мјерења можемо добити прилично поуздану горњу границу датирања, изнад које ријеке не могу бити старије.

Резултати таквих мјерења ћемо представити у таблици: 

Необично мали периоди који су добијени за неке елементе говоре о великој еколошкој загађености. Титана, хрома и мангана, очигледно, у океану је било превише мало, а ријеке су их донедавно наносиле још мање, да би се са неком поузданијом децидношћу на основу данашњих података о наносима могло судити о старости. Али сви остали наведени јони такође дају врло мале рокове за старост ријека - у поређењу са оним који су потребни еволуционистима. Милијарде година никако не могу да се наберу. Овакви резултати се никако не могу објаснити данашњом еколошком загађеносшћу. Осим тога, и ови резултати ће се показати као енормно увеличани, ако је првобитно море било слано и ако соли у њега не доносе само ријеке, него и подводни вулкани.

Интересантан је и прорачун накупљања воде на рачун ерупција вулкана. Познато је да је знатан дио материјала који избацује ерупција вулкана сачињава вода, које раније није било на површини Земље и која се послије тога никуда није могла дјенути са ње. Научници биљеже отприлике 10-12 ерупција вулкана годишње, рачунајући и подводне. Количина воде коју они заједно избацују се процјењује на износе према којима би се сва данас на планети Земљи постојећа вода морала скупити за 350 000 000 година, из чега слиједи да у епохи за коју научници претпостављају да је била епоха риба, на Земљи уопште и није било - воде!

А ако се у прорачун узме савремене темпо образовања осталих вулканских наслага, добиће се да се сва Земљина кора само захваљујући ерупцијама вулкана морала формирати не касније од 500 000 000 година. Значи, у камбријумском периоду копна уопште није било?

2. Ерозија обала

Колико тла ријеке спирају и односе у океан? Ако се у прорачун узме данашњи темпо ерозије, испашће да су сви континенти на земљи морали еродирати до нивоа мора за свега 14 милиона година, а за период од пет милијарди година ријеке би их могле "спрати" 440 пута заредом. Овдје није узето у обзир да је ерозија у прошлости била, очигледно, још већа. Јединствени излаз је - прихватити да је Земља млада.

Према савременим темпима формирања тла може се претпоставити да је, уз данашњу вегетацију, која је знатно сиромашнија у односу на древну и по бујности и по брзини стварања земље од ње, већински дио савременог тла је морало бити формиран у периоду 5-20 хиљада година (слој од 20 цм). Поставља се питање: зашто, послије много милиона година органске еволуције, ми данас не живимо на бескрајној многометарској црници? Зашто се до дан-данас слој плодне земље мјери само у центиметрима?

Познато је да ријеке у својим ушћима праве прилично велике наслаге иловаче и глине. Уз данашњи темпо наношења иловаче, ријека Мисисипи би, напримјер, своју садашњу делту направила за не више од 5000 година. А раније је ова ријека била још већа и наносила још више земље.

3. Земљино магнетно поље

Земљино магнетно поље је први пут било измјерено 1835. године, и од тада се веома брзо смањује. Његова би се величина за 1400 година морала смањити два пута. То значи да ако се магнетно поље смањивало непрекидно, већ 10 000 година уназад оно је морало бити толико велико, да би живот на таквој планети био немогућ. Такво магнетно поље имају само ужарене "магнетне" звијезде.

Логично је да се претпостави да се данас магнетно поље враћа у своје нормално стање послије неке глобалне катастрофе. Али, ако је то тако, теорија униформизма поново наилази на унутрашњу противрјечност: господо, или примите 10 000 година постепеног развоја, или сматрајте да развој Земље није био спокојан и гладак, него је у себи садржао и катастрофе, али тада се руше најтврђе основе милионогодишње постепене хронологије. Ако су на структуру наше планете највећи утицај имале катастрофе, онда више неће остати ни једног јединог разлога да се Земљином узрасту у претпоставци дају безбројни милиони година.

4. Атмосферски хелијум

Проучавања горњих слојева атмосфере која су постала могућа након добијања података са вјештачких сателита дају још једно, веома виспрено свједочанство о младости Земље.

Претпоставимо да је хронолошки метод датирања базиран на уранијуму и олову, који даје Земљи милијарде година постојања, тачан. Тада сво олово на планети представља производ распада уранијума. Али познато је да је један од нуспродуката реакције распада уранијума појава алфа-честица, односно хелијума. Као најлакши гас, хелијум би морао да се пење у највише слојеве атмосфере. Атмосфера, пак, уопште не губи хелијум, него га, напротив, још и стиче, захваљујући космичком алфа зрачењу. За милијарде година образовања олова и хелијума из уранијума у горњем слоју атмосфере хелијума би морало да буде стотину хиљада пута више него што га у стварности има. У стварности га у атмосфери има онолико колико би могло да се скупи за не више од неколико десетина хиљада година (уз услов да га на почетку уопште није било).

То је још један аргумент против теорије о великој старости Земље, а истовремено и против уранијум-оловног метода датирања, на којем се и заснивају претпоставке да је Земља стара.

Узгред буди речено, ова процјена о старости Земље на основу хелијума је прилично поуздана. Хелијум "лежи" у оним мјестима која нису потресана вулканима или земљотресима или потопима, односно, на мјестима која не бивају затрпавана наслагама земље.

5. Избијање нафте и гаса под притиском

Када нафташи просврдлавају нафтне бушотине, нафта најчешће избија из земље у облику фонтане, испод које се нафтом умивају задовољни геолози. Нафта се са велике дубине успиње на висину прилично високог хидростатичког стуба и успркос томе прави фонтану. Зашто?

Слојеви којима је нафта окружена посједују извјесну шупљикавост, макар и сасвим малу. Чак је и лаику јасно да би за милионе година нафта морала смањити притисак гњечењећи поре у себи сусједним слојевима. Експерти, пак, указују да притиска који нафту тјера на површину бушотине уопште не би ни било да су налазишта нафте старија од 10-100 хиљада година. Осим тога, из чињенице нафтног притиска произилази и да је нафта могла да се формира само као посљедица катастрофе, у којој је градивни материјал изненада био затрпан масивним слојевима наслага које су створиле неопходан притисак под којим се одвијало даљње формирање нафте. Немогуће је уопште замислити да се нафта ствара постепено у условима равнотеже са окружавајућом околином, без високе температуре и притиска, а да при томе буде међу другим наслагама под енормним притиском.

Лабораторијски експерименти за вјештачко стварање нафте су потврдили да за добијање нафте уопште нису потребни милиони година, него повољан режим високог притиска и температуре.

6. Пластови каменог угља

Исто може да се каже и за налазишта каменог угља. Она се нису могла оформити за милионе година једноставно лежећи у блату. У том случају дрвеће, као што је познато, једноставно, труне. Камени угаљ се могао формирати једино у случају изненадног и брзог затрпавања читаве шуме џиновских тропских стабала, чиме би те огромне "гробнице шума" биле снабдјевене одговарајућом температуром и притиском. Лабораторијски експерименти у којима се из обичног дрвцета мање за мјесец дана добија антрацит показују да и за формирање угља нису неопходни милиони година, него само висока температура и притисак, уз одсуство кисеоника. Другим ријечима, била је неопходна катастрофа - брзо и изненадно затрпавање шуме врелим наслагама.

Теорију постепеног формирања наслага угља побијају чести проналасци такозваних полистрата - окамењених стабала дрвећа која окомито пролазе кроз неколико слојева наслага, тј. када је дрво окамењено вертикално. Нарочито ефектно изгледају полистрати који стоје окренути наопачке, са коријењем окренутим нагоре и крошњама на дну! Како се ту може говорити о постепеном формирању сваког пласта у току милиона година? Осим тога, приликом постепеног слијегања било каквих наслага у току тако дугог временског периода не би се могле примјетити никакве јасне границе између слојева.

Може се говорити и о огромним налазиштима угља која би наводно морала да се формирају од многих покољења биљака. Али и овдје прорачуни показују да у свјетским залихама угља има 1,4 пута више угљеника него у свим биљкама које би могле покрити сву земљу онако обилно као што то данас чине у екваторијалним шумама. А древна флора је била много бујнија чак и од данашњих екваторијалних шума - у томе се слажу сви палеонтолоози, независно од тога на колико процјењују старост угљених налазишта. Осим тога, сама површина копна, како ћемо видјети касније, морала је бити много већа од данашње.

На крају, веома је интересантно и то што датирања помоћу угљеника самим налазиштима угља дају рокове не у милионима, него у хиљадама година. И то уз то да угљенични метод, као што смо видјели, није склон да умањује, него да повећава старост мјереног узорка.

7. Понека ископана изненађења

Теорија постепеног и дуготрајног формирања наслага не само да не може објаснити поријекло нафте, угља и гаса. Несавладиву тешкоћу за њу представља само постојање фосила. Да се тијело животиње или барем неке њене кости не би разложило, потребно је да оно изненада и у потпуности буде затрпано у густој наслази без доступа ваздуха. Испуњавањем шупљина у костима зауставља се даље разлагање и образује се фосил. Али, замислите ви - како затрпати, напримјер, некаквог тамо диплодокуса, са димензијама од малтене два аутобуса?

Пада ми на памет популарна књижица америчког палеонтолога Ендрјуза, "Дивље звијери" о ископинама древних сисара у пустињи Гоби. Аутор је ватрени еволуциониста. Он је често долазио у ситуацију да саставља приче оваквог типа: шета се, напримјер, мастодонт (мамут) или белуџитеријус (baluchiterium - indricotherium - 10-метарски безроги носорог), наилази на мочвару, у којој иначе расту свакојаке укусне биљчице, заноси се својим ручком и не примјећује како почиње да тоне у живи пијесак. Онда се сиромашак дуго копрца у агонији, али, авај, све му је узалуд... Само, превише је морало на свијету да буде таквих мочвара са живим пијеском, које су прогутавале на хиљаде разноразних животиња из разних периода и чак из разних ера! Сисари у таквим "мочварама" леже тик уз водоземце или чак и диносаурусе. И сваку нову "жртву" мочвара је тако брижљиво покривала дебелим слојевима наслага, па макар то била и трупина тешка и по неколико тона, а све то да би их за палеонтологе сачувала у што је могуће пристојнијем виду.

Доста је шале: све ово сасвим не личи ни на какву мочвару, али зато веома личи и у потпуности одговара идеји да је богата флора и фауна прошлости била уништена свесвјетским потопом - џиновским налетом воде и наслага које су спрале и затрпале наслагама све живо. О томе ће још бити ријечи касније, а за сада се зауставимо само још на неким открићима која су потпуно необјашњива са тачке гледишта дугогодишњег еволуционог развоја.

У јуну 1982. године у долини ријеке Пелукси (у неким изворима је зову Палакси-Ривер, држава Тексас) послије дугих и обилних пљускова на површшину земље је "испливала" наслага која се у науци традиционално датира на 110 милиона година старости, и у њој су нађени прекрасно очувани трагови диносаурских стопа, помијешаних са отисцима човјекових стопала. Чак су се сачувале обје варијанте: када је човјек ногом стао на отисак диносаурусовог стопала, и када је диносаурусова нога шљапнула преко људског отиска. Антрополози су били принуђени да признају да отисци стопала у потпуности одговарају ногама савременог човјека.

У истим тим мјестима у Тексасу су, приликом ломљења једног пјешчаника, датираног на 450 милиона година, пронашли у наслагу "умотан" ковани жељезни чекић са остацима дрвеног држала. Да упадне ту он је могао само прије него што је слој очврснуо. Као што су трагови диносауруса и људи могли да се утисну на цементолико тле непосредно прије његовог отврдњавања.

Сљедеће године слично преклапање трагова диносауруса и људи било је пронађено и у планинама Кугитанг-Тау у Туркменији, али о томе је кроз совјетску штампу унезвјерено протрчало само неколико штурих редака. Проналасци такве врсте уопште нису били потребни државно-атеистичкој науци.

У складиштима Британског музеја до дан-данас се чува људски скелет који је буквално као зацементиран (чвршћи од мермерне статуе) пронађен у кречним наслагама чија се старост процјењује на неких 12-25 милиона година. Ископина је довезена са Гвадалупе и Музеју је подарена још 1812. године, али у времена тријумфа Дарвинове теорије била је уклоњена са изложбе.

Никаквих сумњи нема да скелет припада младој жени која се ни по чему не разликује од савремене. Кости су јој сломљене и уврнуте онако како то учинити може само велика и јака бујица воде или блата. Највјероватније је да је та бујица и била узрок смрти, с обзиром да су наслаге које окружују скелет испуњене органским материјама. Затрпавање се одиграло у тренутку смрти или непосредно послије ње. Научници-еволуционисти који су изучавали наслаге Карипског басена на све могуће начине су се трудили да избјегну проучавање ове ископине; посљедњи пут она се спомиње у геолошком извјештају за 1901. годину.

Слични остаци окамењених људских костију - у потпуности идентичних савременим! - које су лежале у наслагама чија се старост традиционално процјењује на 10-12 милиона година били су пронађени и на другим мјестима: три пута у Енглеској, два пута у Италији и Француској, у Јужној Африци, Аустралији, у САД. Ови савремени људи, ако је вјеровати датирањима геолога, живјели су много, много прије својих фамозних предака-мајмуна, аустралопитекуса и питекантропа.

Још једна веома проста мозгалица. Ако савремени људи живе на Земљи већ десетине хиљада година, како онда објаснити чињеницу да се проблем демографске експлозије појавио тек у посљедњем вијеку? Или се становништво Земље за цијеле миленијуме није бројчано повећавало? Чиме су се занимали људи осталих десетина хиљада година своје еволуције, кад су већ обрели свој савремени вид и радне навике? Због чега, на крају крајева, у земљиној кори налазе тако мало људских костију, када би се на сваком квадратном метру земље оне морале налазити у изобиљу? А ако су све њихове кости на неки волшебан начин и могле иструнути, куд се дједе њихово камено оруђо, којима се људи користише толико много хиљада година?

Као што видимо, крај се с крајем не може саставити. Датирања у милионима година не издржавају провјеру чињеница. У том случају - да би се спасила теорија - најбоље је игнорисати чињенице. 

Као што смо видјели, постоје све основе за претпоставку да се старост Васионе и Земље не може мјерити милијардама и милионима, него хиљадама година, и да нема никаквих доказа о милионима и милијардама година развоја живота. А ако се на располагању еволуцији налази тако збијен временски период, ни један, чак и најсмјелији еволуциониста неће стиснути петљу и почети да прави еволуционе моделе за објашњење ових питања. Генеалошко дрвеће које води од бактерије до човјека не може расти тако брзо чак ни у школским уџбеницима.

Против теорије еволуције постоје и још конкретнији докази, из области биохемије, генетике, палеонтологије, демографије, филологије, на разматрање којих ћемо сада и да пређемо. Осим тога, наш циљ није само да побијемо теорију еволуције, односно, да само кажемо шта се није десило и због чега се није ни могло десити, него и да кажемо шта се десило заиста. Ако није еволуција, шта је онда? 

Прилог уз Лекцију 3

ПРОРАЧУН СТАРОСТИ ЗЕМЉИНЕ АТМОСФЕРЕ ПО МЕТОДУ УГЉЕНИКА-14

Кад смо говорили о методу датирања помоћу угљеника, рекли смо да је брзина формирања угљеника-14 у атмосфери данас већа од брзине његовог распада. Та разлика је посљедица чињенице да уравнотежено стање још није наступило. Брзина формирања 14C је прилично константна, а брзина распада, која је пропорционална концентрацији, још увијек наставља да расте, сустижући брзину формирања. Тек када се изједначе брзине формирања и распада угљеника-14, наступиће равнотежно стање и концентрација 14C се неће битно мијењати.

Пробајмо да одредимо закон промјене концентрације 14C у атмосфери, полазећи од сљедећих простих претпоставки:

1. Сматраћемо да је брзина формирања константна у времену и да је једнака данашњој вриједности u=2,5*10^4 атома/m^2c. Овдје игноришемо чињеницу да се сунчева активност може мијењати у времену, као и да заштићеност атмосфере од сунчевих зрачења такође може бити различита у разним временима. На крају прорачуна покушаћемо да барем квалитативно узмемо у обзир и утицај тих фактора.

2. Сматраћемо да је брзина распада угљеника-14 директно пропорционална концентрацији изотопа, тј. у било којем тренутку времена претпостављаћемо да је

v=kc, (1)

гдје је v - брзина распада у истим јединицама као и u,c - концентрација 14C у датом тренутку, k - константни коефицијент који не зависи од времена, што, строго говорећи, није тачно, ако се брзина свјетлости мијења у времену.

3. Узећемо да је првобитна концентрација 14C у атмосфери била једнака нули. Ако је тачна релација (1), распад 14C мора се одвијати по обичном закону радиоактивног распада:

c=c0*еxp(-kt). (2)

По овој формули се може наћи веза имеђу коефицијента k и периода полураспада Т0,5. Заиста, по дефиницији Т0,5

0,5c0=c0*еxp(-kТ0,5)

слиједи

k=-ln0,5/Т0,5. (3)

На овај начин, знајући период полураспада, претпоставићемо да је и k познато. Сада покушајмо да изведемо закон промјене концентрације 14C у Земљиној атмосфери, и употријебимо га (уз данас познате вриједности брзина формирања и распада угљеника-14) за одређивање старости Земљине атмосфере у нашем моделу.

У произвољном тренутку времена t издвојимо неки мали одсјечак dt, у току којег ће се концентрација 14C промјенити толико мало да ће брзина распада практично остати непромијењена. За то вријеме концентрација c ће се промијенити на dc << c (dc је много мање од c). Такав прираст концентрације се може описати као разлика формирања и распадања. За вријеме dt формира се udt атома угљеника, а распадне се vdt. На тај начин је:

dc = udt - vdt

или, користећи (1):

dc = udt - kcdt.

Ако подијелимо обје стране једначине са dt, добићемо:

dc/dt = u -kc, (4)

или у другим ознакама:

c' = u -kc.

Што више dt тежи ка нули, наша једначина је више тачнија. Када се у курсу математике уводи појам извода, аналогне операције се врше над малим прирастима аргумената и функција. Једначина коју смо добили представља најпростију диференцијалну једначину. Њено рјешење није број, него функција, тј. формула зависности c од t.

У средњој школи се не учи како се рјешавају диференцијалне једначине, али ми ћемо покушати да погодимо рјешење овакве просте једначине, подсјетивши се особина експоненцијалне функције.

Једначина (4) представља функцију чији је извод пропорционалан њој самој. Већ знате да је то особина експоненцијалне функције.

У једначини (4) ћемо замјенити мјеста промјенљивих. Увешћемо нову промјенљиву

z = u - kc. (5)

Узмимо извод од оба дијела:

z' = - kc'. (6)

Сада ћемо c' = - z'/k ставити у (4) и добити:

z'= - kz. (7)

Одавде се већ назире да је z експоненцијална функција.

И заиста, једначину (7) задовољава било која функција типа z = А*еxp(-kt), у шта ћемо се лако увјерити ако узмемо њен извод. Треба само претпоставити да константа А не зависи од времена.

Да бисмо сада од мноштва рјешења диференцијалне једначине нашли оно које нам је потребно - другим ријечима, да бисмо одредили вриједност константе А, искористимо почетни услов.

Али зато ћемо се вратити претходној промјенљивој c умјесто z. Добићемо:

u - kc = А*еxp(-kt). (8)

Наш почетни услов јесте претпоставка да је при t = 0 и c = 0. Када ове вриједности ставимо у (8), добићемо да је А = u.

Другим ријечима,

u - kc = u*еxp(-kt)

или, када се рјешава по c: c = u/k * (1 - exp(-kt)) * (10)

График ове функције је веома сличан графику зависности брзине промјене концентрације од времена, о чему смо већ говорили (Сл. 10). Јасно је - тако и мора да буде, ако је брзина пропорционална концентрацији, тј. извод функције је пропорционалан самој функцији. Концентрација тежи ка својој уравнотеженој вриједности. Када наступи вриједност која доводи до стања равнотеже, брзине формирања и распадања ће се изједначити, и концентрација се, консеквентно, неће више мијењати.

Данашњи тренутак на том графику је означен словом Т. Очигледно је да је та тачка прилично удаљена од равнотежног стања. Како одредити ту тачку? Могли бисмо покушати да искоримо вриједност концентрације 14C у савременим живим организмима, и уопште, на површини Земље. Када ту вриједност ставимо у (10), одредићемо колико је Т.

Ми ћемо, пак, с обзиром да су нам на располагању само савремене брзине формирања и распада, диференцирати једначину (10) и изједначити је са разликом савремених вриједности u и v, какве су нама познате на данашњи дан.

И заиста, с обзиром на (4)

c' = u - kc = u -v. (11)

Сада само умјесто в треба ставити савремену вриједност брзине распада. Дакле, диференцираjмо једначину (10)

c' = u*exp(-kt). (12)

Из (11) и (12) добијамо да је: T = 1/k ln (1 - v/u)

1 Или, ако у складу са (3) k замијенимо са Т0,5, добијамо да је

Т = (Т0,5 * ln (1-v/u)) / ln0,5 (14)

Ако у (14) уврстимо вриједности u = 2,5*104, v = 1,6*104 атома/m2*с и Т0,5 = 5700 година, добићемо да је Т = 8400 година. То су потпуно вјеродостојне цифре, и сада смо у могућности да квалитативно процијенимо утицај наших упроштавајућих претпоставки које смо направили још на самом почетку.

Прије свега, ако је брзина формирања 14C била мања од данашње, захваљујући тада вјероватно постојећем заштитном слоју воде и водене паре, из (14) слиједи да је и Т било још мање, тј. 8400 година - то је цифра која је већа од стварне старости Земљине атмосфере.

Даље, ако је брзина свјетлости у прошлости била већа и распад се одвијао брже, онда је и период полураспада био мањи, значи, према (14) је и вриједност нашег Т такође морала бити мања.

Ми претпостављамо да закон повећавања концентрације који нам даје формула (10) као дејствујући треба третирати од времена потопа. Прије потопа зрачење атмосфере било је, очигледно, битно мање од данашњег, захваљујући заштитном слоју воде и водене паре око Земље. Вриједност коју смо за старост Земље добили ми мало превисује бројке које нам даје Свето Писмо - за шта, очигледно, можемо да захвалимо тешко мјерљивом порасту периода полураспада са временом.

У било којем случају, 8400 година - то је прије увећана, него умањена вриједност старости зрачене атмосфере.

Ето шта научницима реално даје метод угљеника-14. Замишљен као оружје против креационизма, он је по Промислу Божијем одиграо најозбиљнију улогу у потврђивању теорије недавног стварања Земље.