Тумачење члана 9 Символа Вере

"...У Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву..."

Морамо се, пре свега, задржати на самој речи Црква. У грчком оригиналу Символа вере налазимо реч Екклисиа (Црква) која се може превести као "сабрање позваних", то јест људи који су позвани на то сабрање и који су се одазвали на тај позив. Другим речима, то није пуко сабрање које може бити случајног карактера, без неког посебног смисла и задатка. He, Екклисиа је сабрање људи, најпре, са одређеним циљем, а затим и сабрање људи позваних и способних да постигну тај циљ, да га остваре. Зато, да бисмо схватили средишње место које Црква има у хришћанској вери морамо најпре себи поставити питање: ко сабира то сабрање и са којим циљем?

На прво питање одговара сам Христос у Јеванђељу: "Сазидаћу Цркву Своју..." (Мт. 16:18). Христос је Тај Који сазиђује Цркву. Црква јесте сабрање и јединство оних које је позвао и позива Христос. Христос оснива Цркву још пре него што се обратио људима Својом проповеђу. Заиста, Христос започиње Своје дело тиме што позива дванаесторицу људи којима говори: "He изабрасте ви мене, него ја вас изабрах..." (Јн. 15:16). И после Његовог Вазнесења управо та дванаесторица (са апостолом Павлом уместо богоиздајника Јуде) остају као Црква и они почињу да "позивају" људе да им се придруже. Црква је, на тај начин, основана на Христу. To je Његова Црква, она је одговор на Његов позив, она је послушање Његовој вољи. To je важно напоменути јер чак и сами Хришћани то врло често заборављају, почињући да схватају Цркву као своју, људску организацију која у суштини треба да служи њима самима, која треба да задовољава њихове духовне и не само духовне потребе. Међутим, сама реч "Црква", пре свега, значи да јединство оних који сабрани служе Христу у ствари продужава Његово дело у свету, да је Црква служење, али не себи, већ Богу. У чему се састоји то служење или другачије речено који је тај циљ и задатак ради кога Христос оснива или, како Сам каже, "сазиђује" Своју Цркву? Символ вере даје одговор на ово питање и то кроз четири придевске одреднице које претходе речи "Црква": "Верујем говори свако од нас у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву". Размотримо накратко сваку од одредница понаособ.

Црква је Једна. Морамо одмах да нагласимо да ова реч не одређује Цркву споља, већ изнутра. To није, спољашње, већ унутарње, духовно одређење Цркве. Јер Црква је, споља гледано, распрострта у мноштво "цркава" или како говори један од древних хришћанских списа "расејана" по читавом свету. Но, упркос томе, ма где се она налазила, ма колико она била расејана по свету, Црква је свугде призвана да открива људима оно јединство које је свету јавио Христос. Јер свет и човек живе по закону поделе и сукоба. Све на земљи дели људе, све па чак и оно што неке од њих "уједињује" као што је нација, идеологија, убеђења, укуси и томе слично. Грех света и његова трагедија јесте у томе што читав људски живот - који, у основи, и није ништа друго до рат свих против свих у ствари јесте само себе ради. Управо тој подели Христос супротставља јединство. Јединство, пре свега, са Богом, јединство свише, али и јединство са људима, јер што су људи ближи Богу, то су ближи једни другима. Христос је дошао свакоме и ради свих, и зато људи у Њему, у Његовом учењу и Његовом животу и могу да нађу то јединство вере, наде и љубави. To јединство није од овога света и ништа што је од овога света не може га дати човеку. To je јединство крајњега циља и крајњега призвања света и човека, а то је - јединство свих и свега у Богу. To јединство јесте Царство Божије и Црква је позвана да јавља управо то ново јединство, јединство у Христу, да служи том јединству и да га остварује свагде и свугде у свету.

Затим говоримо: "(Верујем) у Свету...". Придев "Света", наравно, не значи да Цркву чине све сами свети и савршени људи. Тај придев значи да је задатак Цркве да освећује наш живот, a то значи да очишћује наш живот силом Божијом, да га ослобађа од робовања греху, да га узноси к Богу, да га усмерава ка висотама Божијим, да га преображава Духом Светим.

После исповедања светости Цркве исповедамо њену саборност. Придев "Саборна" јесте превод са грчког (катхолики) што значи, најпре, целовитост и пуноту, а потом и васељенскост и универзалност Цркве. Црква је васељенска и универзална зато што се Христос Својим учењем не обраћа ниједном појединачном народу и ниједној појединачној епохи односно култури, већ се обраћа читавоме човечанству, свим културама и свим епохама. Ми то често заборављамо и сводимо Цркву и Хришћанство само на свој сопствени народ, претварајући Цркву и Хришћанство у нешто сужено, провинцијално и партикуларно. Али, Христос говори:: "Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље свеколикој твари..."(Мк. 16:15). На ту Христову заповест Црква одговара у векове века "Сва земља нека се поклони Теби..." (Пс. 66:4).

Ето зашто је Христово учење целовито, а то значи да је свеобуимајуће, да собом обуима читав живот човека, да даје одговор на сва питања човекова, да се обраћа читавом животу човековом...

И, коначно, исповедамо Цркву као Апостолску. Апостоли су дванаесторица првих Христових ученика које је, као што сам то већ рекао, Христос Сам изабрао и учинио основом Своје Цркве. Реч "апостол" преведена са грчког значи - "посланик", "онај који је послан". To, најпре, значи да је Црква заснована засвагда и да занавек остаје заснована на сведочењу, на учењу, на проповеди тих апостола које је изабрао и поучавао Сам Христос. To, затим, значи, да је Црква заувек призвана да врши своју апостолску мисију у свету, да је заувек послана у свет да мисионари људима и читавој твари, да Црква заувек остаје мисија, то јест - служење настављању дела Христовог у свету. To je смисао речи које Символ вере казује о Цркви, смисао којег је бескрајно важно да се сећамо у ове наше дане.