Тумачење члана 10 Символа Вере

"Исповедам једно Крштење за отпуштење грехова...".

Јеванђеље по Матеју са завршава заповешћу које Исус Христос даје Својим ученицима: "Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио. И, ево, Ја сам са вама у све дане до свршетка века. Амин" (Мт. 28:18-20).

Ако желимо да схватимо суштину исповедања вере у једно крштење које је изнесено у Символу вере, онда то треба да покушамо да учинимо управо у светлости ових Христових речи, а такође и у светлости смисла који реч "крштење" уопште има у Јеванђељу.

Кренимо од овог другог, од Крштења. Јеванђеље се завршава Христовом заповешћу Његовим ученицима да крсте све народе, а почиње причом о крштењу којим је крштавао Јован Претеча и које је од Јована Претече у реци Јордану примио сам Христос. Крштење које се на грчком каже (ваптизма) и које је означавало символичко погружавање у воду било је за савременика Јеванђеља један сасвим схватљив обред. Тај обред је за њих значио следеће: човек, схвативши колико је упрљан грехом, почиње да се каје и иштући очишћење и опроштај греха, то јест чезнући за поновним рођењем приступа Крштењу. Вода, као извор живота, као извор очишћења се ту јављала као најприкладнији и "очигледни" символ, a погружење у воду као најраспрострањенији међу обредима очишћења. Примајући Крштење од Јована Крститеља, Христос је том обреду дао нови смисао. Христос је тај обред сјединио са Собом. "Гле, Јагње Божије које узима на себе грехе света" (Јн. 1:29) - говори Јован Крститељ, видевши Исуса Који му се приближавао. Непосредно пре Свога Вазнесења на небо, Васкрсли Христос даје Апостолима заповест да крсте све народе, a то значи: да њима и њиховим следбеницима, заједници свих оних који верују и који ће веровати у Њега, оставља знак, дар и силу опраштања греха и обнављања у људима живота који је Он као Син Божији и Спаситељ донео људима. Христово учење о љубави према Богу и ближњему, о праведности и чистоти можда чак и може да се прихвати само умом. Али, свакоме ко је бар једном у животу прочитао Јеванђеље не може а да не буде више него јасно да је прихватање Христовог учења у Хришћанству нераздељиво од прихватања вере у Христа. Јер Христово учење није философија и није морално учење, јер је суштина философије и моралног учења у томе да наш однос према њима не зависи од нашег односа према ономе ко нам предлаже ту философију и тај морал. Христово учење је пре свега благовест, добра вест и објава да се Бог јавио у свету, да се јавио да би спасао људе од греха и смрти, да би им даровао нови и свети живот. Зато онај који поверује у Христа жарко чезне да се сједини са Њим, жарко чезне за тим даром спасења, за новим животом.

Крштење је у Хришћанству знак тог дара новога живота или - како говори Црква света тајна тог дара. У тој Светој Тајни, тј. у погружењу онога који се крштава у крштењску воду у име Оца и Сина и Светога Духа невидиво се остварује његово сједињење са Христом, a y Христу и са Богом Оцем и Духом Светим. Апостол Павле говори да се у крштењу сједињујемо са Христом и то кроз облик Његове смрти и Његовога васкрсења (Римљ. 6:5). Погружење у воду јесте знак смрти, смрти човека свецело поробљеног материјом, грехом, егоизмом и страстима. Израњање из воде јесте знак васкрсења и поновног оживљења, почетка новога живота у јединству са Христом. Христос је како верује Црква васкрсао из мртвих и смрт - како вели апостол Павле -"више не влада Њиме " (Римљ. 6:9). И Христос нам у Крштењу дарује управо тај Свој васкрсли и бесмртни живот, Своју љубав и силу Своје победе. Отуда и та чудна радост која је окруживала крштење у раној Цркви, отуда и ранохришћанска вера у крштење као у духовно, али сасвим стварно сједињење са Христом. "Тако се с Њим погребосмо кроз крштење у смрт да би, као што Христос уста из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу" (Римљ. 6:4) -пише апостол Павле.

Крштење је за Хришћане основа Цркве, јер Црква, као заједница верујућих у Христа, није просто једна организација чији је задатак ширење Христовог учења, као и обезбеђење узајамне помоћи и подршке Хришћана, већ је Црква јединство у Христу свих оних који су од Христа примили дар новога живота и опроштаја греха. Црква је јединство вере, то јест јединствено прихватање Христа као Бога и као Спаситеља. Црква је јединство љубави према Христу и у Христу љубави верујућих једних према другима. Расејана по читавом свету и међу свим народима света, Црква чини нови народ - Народ Божији, сједињен не крвљу и телом, не пуко земним интересима као што су то државе и нације - не језиком и не заједничком историјском судбином, већ народ који је сједињен заједничком вером у Христа, заједничком љубављу према Христу и заједничким опитовањем Његовога присуства у свету. "И, ево, Ја сам са вама у све дане до свршетка века. Амин" (Мт. 28:20) - каже Христос на крају Јеванђеља.

Човек се на земљи рађа као припадник одређенога народа или нације. Хришћанин се, пак, рађа и ступа у нови Народ Божији - Крштењем. "Вода Крштења" пише један од хришћанских Светих Отаца - "за нас је и гроб и мајка". Вода крштења је гроб, зато што у њој умире стари човек, човек који је сведен само на земно и материјално, само на пало "тело и крв". Вода крштења је мајка, зато што се у води крштења рађа нови човек коме су опроштени греси, који је очишћен од греха и препорођен, који већ овде и сада почиње да живи нови и вечни живот...

Људи све време долазе Христу, слушају Његов глас, предају  Му своје срце, своју љубав и свој живот. Крштење и није ништа друго до то свецело самопредавање нововерујућих Христу. Предавши себе Христу, ми Хришћани од Христа добијамо на дар Његов живот и Његово свецело самопредавање нама. Крштење је, дакле, и наше самопредавање Христу и Христово самопредавање нама.